петак, 22. март 2019.

Објављено значајно дело „Српско благо у Бечу“

  Гладиус       петак, 22. март 2019.

Петар Милатовић Острошки, је после напорног истраживачког рада у Аустријској националној библкиотеци, Универзитетској библиотеци и Библиотеци Конгрегације Мехитариста у Бечу систематизовао и хронолошки прецизно обрадио (почев од 10 века) 159 српских средњовековних рукописа.


Издавачка кућа „Пешић и синови“ у Београду објавила је у својој библиотеци „Сведочанства“, изузетно вредно документарно дело „Српско благо у Бечу“,аутора из расејања Петра Милатовића Острошког, књижевника и новинара, члана УКС, УК ЦГ, редовног члана Матице српске, аустријског удружења писаца, аутора 40 књига на српском и немачком језику.

Уредник ове документарне студије је Весна Пешић, лектор Иван Ристић, штампа Дијамант.

Аутор је после напорног истраживачког рада у Аустријској националној бибкиотеци, Универзитетској библиотеци и Библиотеци Конгрегације Мехитариста у Бечу систематизовао и хронолошки прецизно обрадио (почев од 10 века) 159 српских средњовековних рукописа са: кодиколошким описом, временом писања, врстом писма, садржином, врстом повеза, записима, сигнатурама, илуминацијама, украсима, домаћом и страном литературом за сваки рукопис, као и по неколико фотографија у боји уз опис сваког рукописа.

Такође, и документарна објашњења како су рукописи из српских манастира и цркава, као и Хиландара, доспели у Аустријску националну библиотеку, Универзитетску библиотеку и Библиотеку манастира Мехитарста у Бечу, било као ратни плен, или продајом и заоставштинама.


У посебном поглављу „Старе српске књиге штампане у Бечу“ аутор доноси преглед са описом огромног броја вредних 350 књига које су штампане у Бечу у току XVII, XVIII , XIX и XX века, а без којих се не може замислити историја српске књижевности, мада је највећи дeо ових књига широј јавности непознат. Ово је први пут да на једном месту буде систематизовано и објављено 350 књижевних дела штампаних у Бечу од XVII века.

Српској штампи у Бечу Петар Милатовић Острошки такође је посветио велику пажњу, почев од „Славено-сербског магазина“ Захарија Орфелина; „Сербски повзедневниа новини“које су у Бечу од 1791. године штампали грчка браћа Публије и Георгије Маркидес Пуљо; „Славено-сербски вједомости“ које је од 3. августа 1792. године у својој штампарија штампао Стефан Новаковић; „Новине сербске из царствујушчега града Вијене“ које су уређивали Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић и које су излазиле до краја фебруара 1822. године у Бечу., све до Гласа Срба, Српских видика, Србослова у XX и Словословља у XXI вијеку којед је у својој бечкој штампарији уређивао и штампао сам аутор ове значајне публикације.

У посебном поглављу Петар Милатовић Острошки је детаљно обрадио рад штампарија које су у Бечу штампале српске књиге ћирилицом и то: Курцебокову штампарију, Штампарију Стефана Новаковића, штампарију Мехитариста и штампарију Гласа Срба., са прецизним списком 350 објављених књига.

Милатовић је такође велику пажњу у својој документарној студији посветио продаји српских средњовековних рукописа, србуља и других реликвија бечком Двору, прецизно наводећи које је све од 46 средњовековних рукописа продао Вук Караџић у периоду од 1856. до 1858. године, као 4 средњовековна рукописа које је после очеве смрти продала Вилхелмина (Мина) Караџић; као и прецизан списак јеванђеља, октоиха, псалтира, молитвеника, требника, минеја, часловаца, дакле, товаре србуља и старих књига које су у Беч слали: Вук Поповић, свештеник из Рисна и Вук Врчевић, учитељ из Будве, Димитрије Поповића из Сомбора, прота Михајловић из Сремске Митровице, Георгије Петрановић из Задра, Јанко Кусовац из Ријеке Црнојевића, прота Марковић из Шида, прота Милан Јоксимовића из Сарајева; Новицу Церовића из Дробњака поп Вука из Грбља.

Такође је објавио и великих списак ондашње развијене трговачке мреже преко које се српско благо из српских цркава, манастира и Хиландара неодговорно крчмило и продавало у Русији, Немачкој, Словачкој, Чешкој, Енглеској и, што ваља посебно нагласити, Милатовић је, на основу документације прецизно означио који је средњовековни српски рукопис и када постао ратни плен у бројним ратовима за последњих 500 година.

Како је у уводној речи аутор истакао, није имао намеру да каже задњу реч, већ да овим документарним делом олакша посао будућим истраживачима који се неће односити маћехински према расутом српском благу по свету. Исто тако аутор је уводној речи истакао:

„С обзиром да је Вук Караџић продао 46 старих српских рукописа бечком Двору, а његова ћерка Вилхелмина (Мина) 4 рукописа, никако не значи да је ова књига атак на личност и дело Вука Караџића, већ објективно презентовање чињеница. Уосталом, да Вук Караџић и његова ћерка нису својевремно продали огроман број рукописа ондашњој Дворској библиотеци у Бечу можда ниједан од њих данас не би постојао, већ би нестали у току два светска рата и после другог светског рата у време комунистичког једноумља.“

Извор: Магацинпортал
logoblog

Поделите са пријатељима Објављено значајно дело „Српско благо у Бечу“

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар