среда, 20. јун 2018.

Југославијa била камен о врату Србији

  Гладиус       среда, 20. јун 2018.
Конференција - Председници Италије Орландо, Велике Британије Лојд Џорџ, Француске Клемансо и Сад Вилсон (седе)
Колико је коштало стварање заједничке државе јужних Словена. Држава изгубила 13 милијарди златних франака, због опроста ратне штете.

Када је регент Александар Карђорђевић 1. децембра 1918. године, у кући трговца Алексе Крсмановића на Теразијама, прогласио да је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, мало ко од присутних је могао и да помисли да ће новонастала држава имати проблема око признавања. Најмање су то очекивали српски политичари од својих ратних савезника.
На захтев првог председника владе нове државе Стојана Протића за међународно признавање, одговор је врло брзо стигао из Париза. Француско министарство спољних послова, које је припремало Мировну конференцију, планирану за 18. јануар 1919. године, у име савезничких влада је послало телеграм следеће садржине:
„Савезничке владе, примивши до знања учињену им нотификацију о уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевића, присиљене су да јаве српској влади да не могу признати политичку промену извршену уочи Конгреса мира, који је једино позван да одлучи о коначној судбини територија и стварању нових држава.“
Овакав одбојан став влада Француске, Велике Британије, Сједињених Америчких Држава, Италије и других земаља имао је само један разлог: свет је знао само за Краљевину Србију и краљевину Црну Гору, и савезници су признавали само те државе. За њих су Хрвати и Словенци били поданици једне поражене државе, против које су се они борили. Додуше, требало би рећи да је Италија претендовала на територију Истре и дела Далмације, па је због тога Хрвате и Словенце сврстала међу своје и „савезничке непријатеље“.
Српски политичари, који су се здушно залагали за стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и поред резервисаног става земаља Антанте, доносе одлуку да на Мировну конференцију у Париз пошаљу државну делегацију, која ће представљати Краљевину СХС. Да би се пред међународном јавношћу демонстрирало заједништво, и састав делегације је био на југословенској основи.
Никола Пашић, као шеф делегације, и Миленко Веснић, посланик у Паризу, били су српски представници, Анте Трумбић, нови југословенски министар иностраних послова, и Јосип Смодлака, бивши далматински посланик у Бечком парламенту, заступали су Хрвате, а Иван Жолгер, професор универзитета и бивши министар у аустроугарској влади, био је словеначки представник.
Међутим, овај труд владајућих кругова у Београду да у Париз пошаљу најугледније представнике сва три народа – био је узалудан. Учесници Мировне конференције ову делегацију нису третирали као југословенску, него као српску, из простог разлога што су дипломатске односе имали само са Краљевином Србијом. Последице таквог односа савезника одмах је осетио Анте Трумбић. Он је по доласку у Париз упутио допис свим министрима спољних послова, учесницима Мировне конференције, у којем их је обавестио да ће на овом скупу учествовати као министар иностраних послова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Лицемерје Трумбића
Док су српски политичари великодушно опростили материјалне обавезе своје „хрватско-словеначке браће“, такав однос хрватски и словеначки политички прваци нису имали према финансијским обавезама Србије. Њихово лицемерје се најбоље осетило 1921. године, када је доспела отплата државног дуга Краљевине Србије Француској, за кредите узете у току Првог светског рата, ради збрињавања српске војске и рањеника на Крфу. Др Анте Трумбић је за скупштинском говорницом поставио питање: „Да ли се те обавезе односе и на Хрвате и Словенце, пошто они тада нису живели у Краљевини Србији?“

Сви шефови дипломатија савезничких земаља одмах су му одговорили да ће са задовољством контактирати и сарађивати са њим. Али одговор је био адресиран на „Његову екселенцију Анту Трумбића, министра иностраних послова Краљевине Србије“. Трумбић је био огорчен, никако није желео да носи титулу српског министра.
Нешто слично се десило и Словенцу Ивану Жолгеру. Председник италијанске владе Виторио Орландо одбио је било какав контакт са њим, изјавивши „да не жели да разговара са делегацијом у којој седи један министар бившег аустроугарског цара Карла“.
Представници великих сила, за разлику од већине хрватских и словеначких, али и српских политичара, нису пристајали да се заборави ратна прошлост. Када је Анте Трумбић отворио питање да се Хрватима призна статус ратних савезника, председник Француске републике Жорж Клемансо је рекао:
„Ми смо обавезни да водимо рачуна само о томе да је Србија од првог дана била на страни Антанте и да је поднела неизмерне жртве, а да је Хрватска била ангажована против нас, с оне стране барикаде. Све што Србија има, стекла је својом крвљу, хрватска крв више се проливала на другој страни. Ово је врло непријатна констатација коју морам да вам саопштим.“
Последице уједињења са Хрватима и Словенцима нису се манифестовале само на политичком плану. Економске су биле још ригорозније. Цена коју је српски народ морао да плати због стварања заједничке државе била је превисока.
У припремама за Мировну конференцију, сачињен је детаљан елаборат о ратним штетама које је претрпела Србија. Изгубила је више од милион људи, сваки четврти становник био је убијен, из рата је изашло 264.000 инвалида и ратне сирочади. Више од 70 одсто привреде било је уништено. Комплетан железнички саобраћај је разорен, а укупна ратна штета износила је 13 милијарди француских франака у злату.
Никола Пашић, који је био на челу југословенске делегације, очекивао је да ће захтев за исплату ратне штете бити повољно и брзо решен. Уместо тога, чекало их је огромно разочарање. Учесници Мировне конференције били су спремни да признају ратну штету Србији, због поднетих људских жртава и материјалног разарања, али су истовремено захтевали да Хрватска и Словенија плате ратну штету, јер су биле на страни поражене Аустроугарске.
Председавајући Мировне конференције и тадашњи председник Француске републике Жорж Клемансо, то је отворено рекао:

„Букнуо је велики рат, једна се југословенска држава (Србија) борила на нашој страни и сада жање славу и част, коју јој историја не може порећи. Насупрот томе, видимо Југословене (Хрвате и Словенце), који су се у редовима аустријске војске све до последњег часа борили против нас.“


Чланови југословенске делегације су се и на званичним сесијама и у кулоарима залагали за то да се Хрватима и Словенцима опрости ратна штета. Српски представници, очито, нису знали колико тај опрост може да наштети српском народу. Др Анте Трумбић је на сваком кораку истицао да би било „политички штетно и непопуларно да Хрвати и Словенци плате ратну штету својој браћи Србима, са којима су се тек ујединили.
Овим проблемом се лично бавио и регент Александар Карађорђевић, инсистирајући да не треба распињати народе новог краљевства Срба, Хрвата и Словенаца и „да се питање о ратној штети треба да реши праведније за нас“.
На крају, представници великих сила су прихватили захтев југословенског регента да се Хрватима и Словенцима опросте сва ратна дуговања. Али то је истовремено значило и ускраћивање права Србији за ратну штету. Др Велизар Јанковић, који је као финансијски експерт био у југословенској делегације у Паризу, сведочиће доцније да је од 13 милијарди француских франака, колико је износила ратна штета Србије, нова југословенска држава, после великодушних материјалних опраштања „својој браћи преко Дрине“, могла да очекује нешто мало више од 500 милиона франака.
Велике силе на париској конференцији, отписујући ратну штету Хрватима и Словенцима, нису нимало биле попустљиве када су у питању били државни дугови Аустроугарске. Све области које су се после завршетка Првог светског рата издвојиле из Хабзбуршке монархије, а то значи и Хрватска и Словенија, морале су паритетно да плате ова дуговања. Материјално оптерећење које је по овом основу обрачунато за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца износило је више од три милијарде динара. Да би парадокс био већи, српски народ је морао да отплати аустроугарске државне зајмове, који су, између осталог, подигнути и ради набавке оружја и муниције са којима је 1914. године нападнута Србија.
Аутор: Иван Миладиновић
Извор: Новости, Јадовно
logoblog

Поделите са пријатељима Југославијa била камен о врату Србији

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар