петак, 15. јун 2018.

Читате ли бар код?

  Гладиус       петак, 15. јун 2018.


Најдосаднији део куповине, нарочито куповине прехрамбених намирница, јесте онај пред касом. Да нема бар-кодова, ствар би била још напорнија.

Да смо пре 20 година у Србији имали данашње тржне центре, и да смо куповали колико и сад, тешко да бисмо сачували нерве чекајући да и најбржа касирка на свету обави све потребне функције и да у касу укуца идентификациони број сваког производа који смо купили (број је прочитала с налепнице и укуцала, па погрешила, па исправила).

Низ вертикалних црних и белих цртица различитих ширина, једноставног назива бар-код (бар је црта, цртични код) ове операције свео је на провлачење производа испод читача. Он функционише тако што црне пругице апсорбују светлост док га беле рефлектују па се тако сензору шаље on/off сигнал. Сваки код има два пута по шест бројева.

Први број у коду увек је нула, осим код меса и производа чија тежина варира, као и неколико других. Следећих пет бројева су код произвођача, наредних пет су ознака производа и последњи број је контролни и он показује да ли је претходних 11 добро очитано. Бар-код се показао као веома згодан пошто се код могао читати из најразличитијих углова, чак и ако је делимично поцепан.

Како је настао бар-код? Још почетком тридесетих година XX века, студент Волис Флинт смислио је да би купци током посете супермаркету могли да на картицама обележавају производе које су изабрали што би на каси доста убрзало ствар.

Нешто касније, након Другог светског рата, млади учитељ Норман Јозеф Вудленд, покушао је да направи патент који би помогао да информације о производима буду доступне током њиховог “излаза” из радње. Патент се састоји од обележавања производа мастилом које би се видело под ултраљубичастом светлошћу. Ово се показало као скупо и не баш поуздано због разливања мастила, па је Вудленд смислио нешто боље: комбинацију бар-кода и Морзеовог кода.

Први читач био је димензија радног стола, мрачна кутија са веома јаком сијалицом (прво 150 па 500 вати), па се продавцима није допала идеја да купују и постављају велики број таквих читача који су много грејали и штетили вид. За тако нешто била је потребна велика количина светлости прецизно усмерена на малу површину – ласер, који тада није био ни на видику, бар не налик данашњем.

Вудленд, који је тада радио у ИБМ-у, убедио је компанију да доведе консултанте и процени њихов патент, али се није прославио. ИБМ му је понудио новац за патент, али су Вудленд и Бернард Силвер, његов сарадник у прављењу те верзије кода за обележавање производа, то одбили, сматрајући да је понуда прениска. Онда су га 1962. продали компанији Филко, а они даље компанији РЦА.


Шездесетих година, дипломац МИТ-а Дејвид Џ. Колинс покушавао је да осмисли начин за препознавање железничких вагона. Уместо белих и црних цртица, он је смислио плаве и наранџасте пруге направљене од материјала са рефл ексијом. Те пруге су представљале цифре од 0 до 9. Сваки вагон имао је четвороцифрен број који је показивао којој железници вагон припада, и још шест цифара за идентификацију самог вагона.

Колинс се крајем шездесетих, када је његова идеја постала већ доста добро прихваћена, поново обратио својој компанији Силванија са идејом да направи црно-бели код, али су га одбили, објашњавајући да нема новца за улагање. Колинс је онда дао отказ и основао сопствену компанију, а Силванија се од плаво-наранџастих пруга никад није обогатила.

Онда су се појавили и ласери који су танким зрацима у облику линије прелазили преко бар-кода. У седамдесетим се на додатно прилагођавање кодирања производа бацио крајњи купац Вудлендовог патента, компанија РЦА, мада код тада још није личио на данашњи, и на крају је изгубио битку. С друге стране, Вудленд је наставио да ради за ИБМ у ком је развио “универзални код производа” (Универсал Продуцт Цоде, УПЦ), који је на крају прихватила читава индустрија.

Бар-код и његови читачи постајали су све мањи и јефтинији, а ласер је радио из све ширих углова и већих удаљености. Стандардизација јединственог типа бар-кода помогла је његовом развоју: мастила, налепнице, мањи читачи, рад на батерије…

Аутор: Марија Ђурић
Извор: Наука кроз приче
logoblog

Поделите са пријатељима Читате ли бар код?

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар