субота, 30. јун 2018.

Историја новинарства у Србији: Прве српске новине покренуте су у Бечу и Пешти

  Гладиус       субота, 30. јун 2018.

Први мјесечни часопис појавио се 1599. године у Нирнбергу, а код нас се то догодило знатно касније. Захарије Стефановић Орфелин почео је 1768. године у Венецији да штампа „Славеносербски магазин“.

Прве претече новинарства представљали су гласници који су у прастара времена усмено преносили вијести о исходима битака. Најстарији дневни билтен појавио се 60. године прије нове ере у Риму. Тада је Гај Јулије Цезар увео дневне билтене у Римски форум, међу сенаторима. Билтен је био истицан на видном мјесту, тако да сенатори могу да прочитају вијести о најновијим дешавањима.

Вјештина саопштавања најновијих информација развијала се постепено, вијековима након старих Римљана. Везе су биле слабе, чак и између суседних мјеста, тако да се врло тешко долазило до занимљивих и поузданих информација. Још једну отежавајућу околност представљало је исписивање вијести рукописом. Тада нису биле развијене друге технике, а исписивање руком је било дуго и заморно.

Највећа прекретница догодила се средином 15. вијека, када је Њемац Јохан Гутенберг осмислио и усавршио штампарску машину са покретним словима. Педесет година након Гутенберга, тачније 1493. године, основана је и прва штампарија код нас, на Ободу крај Цетиња.

Први мјесечни часопис појавио се 1599. године у Нирнбергу, а код нас се то догодило знатно касније. Захарије Стефановић Орфелин почео је 1768. године у Венецији да штампа „Славеносербски магазин“. Међутим, обесхрабрен малим бројем заинтересованих читалаца Орфелин већ након првог броја одустаје.

Најстарије новине

Први дневни листови појављују се крајем 18. вијека, а прве српске новине излазиле су у Бечу 1791. и 1792. године, и то два пута недјељно. Њихови издавачи била су два Грка, браћа Маркидес Пуљо. Први назив ових новина био је „Сербскија повседневнија новини“, да би касније назив био скраћен у „Сербскија новини“. Новине су биле штампане црквеном азбуком и садржале су вијести о политичким догађајима и ратним сукобима у Европи, а вијести које се конкретно тичу живота Срба биле су ријетке.

У Бечу се 1792. године појављују и друге српске новине „Славеносербскија вједомости“, чији издавач је био Стефан Новаковић. Биле су писане разумљивим српским језиком и штампане грађанском азбуком.

Славеносербскија вједомости биле су изложене строгој аустријској цензури и доносиле су нешто више информација о јединицама српске војске које су биле прикључене аустријским трупама у рату против Наполеона Бонапарте. Такође, оне су доносиле и вијести из српских мјеста у Војводини и из Београда.

Први српски дневни лист „Новине сербске из царствујушчега града Виене“ појавио се 1813. године, такође у Бечу. Покретачи и уредници листа били су Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић, два млада српска медицинара. Новине су садржале мноштво ратних вијести, прокламације владара и наредбе војсковођа, као и спискове рањених и погинулих Срба. Све у свему, опет се мало пажње посвећивало животу српског народа, али су зато преводиоци за руски, француски и њемачки језик имали пуне руке посла, јер су већину садржаја чинили преведени и адаптирани текстови.

Цензура у Србији

Ако није могао да пише о новом устанку у Србији 1815. године, Давидовићев лист је бар постао главни форум ондашње српске књижевности и поприште полемика између Вука Караџића и противника његових реформаторских идеја. Аустријска цензура забрањивала је писање о побуни у Србији.

Године 1832. кнез Милош Обреновић доноси уредбу којом уводи строгу цензуру, која је између осталог забрањивала штампање књига по правопису Вука Караџића.

Први српски недељник

Први број најстаријег српског недељника „Новине србске“ изашао је 05. јануара 1835. године. Њихов уредник био је Димитрије Давидовић, а излазиле су сваке суботе. Интересантан је био начин њиховог растурања. Обзиром да је тада у Србији било мало пошта, лист је слат нахијским судовима који су га даље дијелили парничарима и свједоцима. Лист је имао службени карактер и садржао је вијести из политике, указе, расписе, дипломатска акта, извјештаје о активностима кнеза Милоша, о политичким приликама у тадашњој Европи, привредне вијести и најаве догађаја у земљи. Временом, лист је пуно простора давао и књижевности, економији, забави…

Међутим, Давидовић је брзо пао у немилост српскога кнеза, који је поставио Димитрија Исаиловића за новог уредника, и дао наредбу да сви чиновници и надлештва, свака општина, сваки манастир и свака кафана морају држати Новине србске. Кнез је обезбеђивао новчана средства за трошкове штампања листа, који је постао чиновнички. Излазио је под свим владама и под свим династијама, све до 1919. године.
Најстарији илустровани лист у Србији

„Летопис Матице српске“ представља најстарији српски књижевни часопис и један од најстаријих књижевних часописа у Европи. Покренут је 1824. године, под уредништвом двојице карловачких ђака Теодора Павловића и Георгија Магарашевића. Часопис излази и данас.

Када је 1834. године обустављено издавање Летописа Матице српске, Теодор Павловић је молио за одобрење да покрене нови српски лист уз чврсто обећање да ће лист бити дистанциран од политичких тема. Тако је настао „Сербски народни лист“, чији први број излази у Пешти, 01. јула 1835. године. У сваком броју доносио је портрет неке значајне личности и по коју илустрацију.
Настанак Политике

У историји српског новинарства још једна важна година била је 1904. Почетком ове године, у понедељак 12. јануара, изашао је први број „Политике“. Власник и одговорни уредник био је Владислав Рибникар. Лист је имао четири странице, с тим да је четврта страница садржала огласе.

Покретању Политике претходио је државни удар 1903. године, када су убијени српски краљ Александар Обреновић и краљица Драга Машин.

Штампа је након преврата добила слободу, дневни листови излазили су у неколико издања и достизали тираже од десетак хиљада примјерака за свако издање.

Године 1904. излазили су и бројни дневни листови. Политика је била најмлађа међу њима. Она је била по укусу образоване читалачке публике и својом информисаношћу, непристрасношћу и софистициранијим новинарским стилом, успјела је да за свега неколико година постане најчитанији српски лист.

Политика је вјешто избјегавала политичке теме, и од првог дана заузела је независан став. Њен оснивач Владислав Рибникар био је студент у Берлину и дописник једног париског листа. Касније је водио Политику заједно са својим млађим братом Дарком. Њихов рад трајао је свега десетак година, до Првог свјетског рата. Оба брата погинула су 1914. године као резервни официри српске војске. Политика није излазила ни током Првог, ни за вријеме Другог свјетског рата. Међутим, као што знате, Политика постоји и данас, пуних 114 година након њеног оснивања, и излази свакога дана.

Аутор: Драган Антић
Извор: ИН4С
logoblog

Поделите са пријатељима Историја новинарства у Србији: Прве српске новине покренуте су у Бечу и Пешти

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар