среда, 27. јун 2018.

Последњи јунак „Великог рата”: Ђорђе Михајловић на бранику памћења

  Гладиус       среда, 27. јун 2018.

У мају је загазио десету деценију живота. Године су му одузеле снагу, вуку га повијеног ка земљи, хода помоћу штапа, али када се спусти у костурницу, међу дивове, у победничком походу заувек остале на вратима отаџбине, као подмлађен, доживљава препород.

Враћају му се надахнуће и енергичност. Постаје онај стари чувар светих хумки, неуморан и предан у обављању свог узвишеног позива.

Сваки сусрет са Ђорђем Михајловићем у човеку отвара многа питања смисла савременог живота , односа и преокупације свакодневним тривијалностима.

Борба за преживљавање често нас хвата неспремне да поклонимо мало пажње људима који свакодневно промичу поред нас, да неким осмехом и лепом речју разбијемо тмурне облаке или олују у нечијој души. Сусрет са сенкама наших предака, палих за најузвишенији идеал – одбрану отаџбине, помера и руши многе савремене конвенције и наметнуте норме односа међу људима. Зејтинлик је идеално место да човек мало преиспита сопствену гордост, обично еуфемистички упаковану у аутономију личности.
Уз поклоњење тим великим дивовима, трајно настањеним у туђој земљи, палим у јуришима да ослободе отаџбину, сви одлазимо испуњени тихим поносом, испраћени топлим речима и сазнањима о многим званично прећутаним истинама. Одлазимо богатији за овог колоса, који је својим немерљивим делом задужио цео српски народ.
Живим сликама приповеда и време враћа уназад. Скоро да нема нише (преграде) са обележеним посмртним остацима, да не зна из ког је места, јединице, колико је имао година и где је погинуо тај „солунац”. Након уласка у костурницу, изнад које се налази војничка црква, са старог касетофона пушта химну солунских ратника „Тамо далеко”. Топли и сетни звуци пуне уске и хладне мермерне ходнике у којима је вечни спокој нашло 8000 ратника, заједно са сахрањенима на гробљу којим је окружена костурница. (Република Грчка је ово земљиште бесплатно уступила српској држави на трајно кориштење.)
Званично је у пензији, али свакодневно дође да помогне свом наследнику.Унутра, у костурници, ништа се није променило. Венци званичника чувају се деценијама, плакете, трофеји, дарови, фотографије храбрих учесника минулих ратова. Неке је морао да склони. Али само из видокруга, јер су и даље ту, само мало заклоњени. “За мене су они јунаци. А политика нека их зове како хоће”, категоричан је Ђорђе, убеђен да за његовог живота овај пренатрпани декор јединственог српског простора, без политичких и граничних међа, нико неће мењати. Од великих војвода, Степе, Живојина, Петра, Путника, Штурма, мајора Гавриловића, војводе Вука, песника Милутина Бојића и Војислава Илића Млађег, до учесника најновијих ратова, сви су ту. Они који су стварали Југославију и они који су бранили последице распада те неприродне творевине.
Ђорђе Михаловић је чувар Српског војничког гробља у Солуну, званично од шездесете године прошлог века, незванично цео живот. Ту је стигао као беба са оцем Ђуром, који је наследио првог чувара гробља, свог оца, солунског ратника Сава Михајловића. Саво Михајловић, добровољац из Грбља – Бока Которска (обавезно нагласи Ђорђе), по окончању рата добија задужење да са својом јединицом ексхумира пуковска гробља дуж линије фронта.
Њега је наследио син, Ђуро Михајловић, оженивши Гркињу са којом је, осим Ђорђа посинка, имао још три биолошка сина. Међутим, Ђорђе је био његов верни пратилац и помоћник од малена, знао је да посетиоце по презимену одведе до сваке хумке, исприча судбину сваког ратника сахрањеног под овим топлим братским небом. Ђуро је, одлазећи у пензију, 1960. године затражио од надлежних да га замени Ђорђе, у то време његова десна рука.
Оно што није забележено у филму и монографији, рађеним поводом 90 година Солунског фронта, за сво време снимања, укупно десетак дана, нисам успео да Ђорђа Михајловића убедим да оде са нама на ручак. Ни на тренутак у летњем периоду није напуштао своје радно место. Као монах исповедник, од јутра до сумрака сачекивао је и испраћао групе. Предаха није имао ни када оду. Тада би се деда Ђоле латио баштенског алата, маказа, грабуља и, као борбени поредак, сређивао хумке ратника који су воздигли Србију до неслућених висина.
„Сада је сезона и не сме нико да дође на затворена врата”, био је неумољив.
Још пре тридесетак и више година, због монашке посвећености послу, осетио сам потребу да му се одужим на неки начин. Монографија „Чувар светих хумки”, са истоименим филмом, настала пре десет година поводом 90 година пробоја Солунског фронта, само је мали пазл у великом мозаику овог скромног човека, који је овде дочекао и испратио најзначајније људе и државнике земље настале управо на жртви оних чије хумке негује Ђорђе Михајловић.
Доста тога је прећутано у историји. Савезници су писали како је њима одговарало, и то је лажна историја. Они од почетка, петнаесте године, када су запосели линије Солунског фронта, нису напредовали један метар. Поседовали су артиљерију 1900 топова, моћно наоружање, ситу и опремљену војску. Солунски фронт је померен тек када су дошли Срби са Крфа 1916 године. Рат је могао да се заврши после освајања Кајмакчалана и пада Битоља, али су наредили да се стане”, прича времешни Ђорђе.
Ту је главну улогу одиграо војвода Живојин Мишић. Он је из Струганика код Мионице, Ваљево, али је и он Црногорац, његови су Каљевићи из околине Жабљака, село Тепца.
Он је одлучио да са пешадијом крене на Кајмакчалан, где непријатељ, због конфигурације терена и висине, није имао озбиљнију концентрацију артиљерије.
Данас званична историја пише да су савезници пробили Солунски фронт.Тачно је да је савезничка артиљерија деловала од Бугарске до Албанске границе, али је српска пешадија на бајонет пробила фронт и стигла до Битоља. Те 1916. године, у јесен, погинуо је пуковник Војин Поповић, познатији као Војвода Вук, вођа четника.
„Ја знам шта се догађало. Разговарао сам годинама са солунцима који су долазили да обиђу своје ратне другове. Сви су носили униформе – Србијанци шајкаче, Херцеговци и Црногорци капе црногорске, Личани оне своје личке. Последњи солунац, др Наум Ђорђевић, живео је до пре осам година. Умро је у 102. години. Он је један од преживелих 1300 каплара.
Мисли чисте и бистре као љубав према палим саборцима његовог деде, Сава Михајловић, солунског ратника. Понавља да наши историчари морају презентовати, у правом светлу, шта се догађало на Солунском фронту, као обавезу према поколењима.
„Историја каже: погинуло милион и седамсто Југословена, а то су, уствари, све били Срби”, категоричан је Ђоле.
Води нас да нам покаже где су потхрањени остаци пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, мајора Вуловића и Живка Малобабића, осуђених и стрељаних на Солунском процесу 1917. године, сахрањених као НН лица на другом крају Солуна, касније, под истим ознакама, пренетих у спомен констурницу:
„Мени је отац рекао да је Апис донет и стављен у 5027, мајор Вуловић у следећу 5028, до њега Малобабић у 5029. Сада хоће да преносе Аписове кости и да га рехабилитују. Да му подигниу споменик. Зашта? Мислим да он треба да остане ту. Тако је Бог хтео, јер су и његове руке много крваве”, убеђен је деда Ђорђе.
Прилази омања група младих људи са децом. Из Горњег су Милановца.
„Шумадијска дивизија”, констатује.
„Како се презивате?”, пита деда Ђорђе.
„Ђукановић”, одговарају у глас.
„Ви сте из Црне Горе?!”
„Пореклом”, одговарају у глас.
„Више од пола Србије су пореклом из Црне Горе. У костурницу су сахрањена два Ђукановића“, показује деда Ђорђе.
Млада жена пита има ли неки Мартиновић на гробљу?
„Мајка је од Мартиновића”, рече, „То ми је ујчевина”.
„И то су Црногорци из Бајица. Ујчевина краља Николе”, као из топа узврати Ђорђе.
„Већина су овде са црногорским презименима. И сад Мило Ђукановић тврди није Србин. Нека дође овде и пред овим светим гробовима то каже. Нека дође да чује своју историју. Он не зна или не жели да зна. Како може да каже да није Србин? Од скоро 8000 сахрањених, више од 50% су презимена из Црне Горе“, прекорно ће Ђорђе.
Овде је сахрањен капетан Бошко Булатовић, деда министра војног, Павла Булатовића. Причао сам са Павлом и он ми је рекао да само из његовог корена има 2500 Булатовића, расутих свуда.
Има Петровића, Радовића из Мораче, Бојовића из Андријевице, Вукотића са Чева…“
Последњих година Ђорђа Михајловића медији су сахрањивали више пута. Пре две године тешко се разболео и предвиђања нису била оптимистична. Неко је јавио да се деда Ђорђе упокојио. Из Министарства одбране Србије захтевано је да се његово тело до даљњег држи у хладњачи, да би се организовала сахрана достојна његовог живота и дела. Конзулату су дате инструкције да припреме гробно место у ком су сахрањени Саво и Ђуро Михајловић. Ту ће и Ђорђе. Међутим, Ђорђе Михајловић још има да служи хумкама светих ратника српских. Он ни данас не скида униформу.
Рођен је у Грчкој за време Краљевине Југославије. Службовао је у време СФРЈ, СРЈ, Србије и Црне Горе и сада Републике Србије. Неће далеко. Биће са Солунцима у векове векова. И тамо негде далеко у непрегледном пространству вечности где су умукнули давно ратови и топови, где лимун жут непрестано цвета…
„Али када то одреди Бог!”, каже, пратећи нас до самог излаза и подсећајући да на прославу не смемо закаснити. Сто година великог јубилеја, сто година Великог рата, сто година он најузвишенијег тренутка у новијој историји српског народа.
Данас је Ђорђе једина жива везе са тим временом. Стоји још непоколебљив на бранику памћења и својом преданошћу свакодневно одаје почаст овим дивовима, који прославише свој народ. Можемо слободно рећи Ђорђе Михајловић је уписан као последњи живи јунак Великог рата! А ми, потомци, ко смо ми?

Аутор: Мишо Вујовић/ИН4С
Извор: Искра
logoblog

Поделите са пријатељима Последњи јунак „Великог рата”: Ђорђе Михајловић на бранику памћења

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар