среда, 04. јул 2018.

Судбина Војводе Петра Бојовића

  Гладиус       среда, 04. јул 2018.

"После војног пуча 27. марта 1941. године, војвода Петар Бојовић је у својој 83. години, 3. априла 1941. године поново активиран и именован за врховног инспектора целокупне војне силе Југославије, а затим и за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, краља Петра II.

Краљ и влада су му 15. априла понудили да оде авионом из Србије, али је он то одбио и Немци су га убрзо заробили.

Немци су покушали да злоупотребе углед војводе Бојовића у народу.

Тако му је у кућну посету дошао Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник немачког Рајха за привреду Србије.

Нојхаузен му је рекао да зна шта он значи за српски народ и да га због тога позива на сарадњу са органима и снагама Рајха у Србији у интересу српског народа и Рајха.

Војвода је немачком изасланику одговорио:

„Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбедите да док окупација траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи„.

Немац је прихватио ту жељу и договор је поштован до краја рата.

Нацистичка војска је испред куће Војводе Бојовића поставила стражу и он је третиран као ратни заробљеник, а армијски генерал Душан Симовић преузима у егзилу Бојовићев положај помоћника врховног команданта.

Бојовић је 10. децембра 1942. године упутио писмо армијском генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу у којем је навео да подржава Југословенску војску у отаџбини:

„Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Живојин Мишић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби. У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског рода, ставио на располагање моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест: ‘Напред у победу, за краља и отаџбину".

Немци нису дирали војводу Бојовића током рата, а забележено је да је по својој башти шетао обучен у свечану војводску униформу.

Они га, међутим, хапсе пред крај рата, а из затвора је пуштен по уласку партизана у Београд, крајем 1944. године.

Комунисти су, када се вратио кући, већ контролисали Београд, а његова кућа била је потпуно опљачкана.

Пљачкаши су оставили само стару војводску униформу, која за њих није имала никакву вредност.

О ужасном крају славног српског војсковође постоји више верзија.

Прву и, по свему судећи лажну, пласирали су комунисти, који су рекли да је војвода изашао из куће да поздрави руске ослободиоце, па га је ударио њихов тенк.

Касније је, како је писао „Недељник“, Дико Пејатовић писао да је војвода за сусрет са ослободиоцима обукао мундир, ставио војводски калпак на главу и узео сабљу у руке и шетао по соби.

У једном тренутку на вратима се појавио партизански потпоручник са два борца. Угледавши војводу, прискочио му је и зграбио сабљу, а старац се огласио: „Стани, сине! Ја сам војвода Петар Бојовић, не дирај ми сабљу коју носим 63 године“.

„Недељник“ је навео да се данас као најтачнија поставља тврдња да су партизани крајем 1944. године упали у кућу војводе Бојовића.

Остарели војвода, обучен у кућни мантил и не знајући о коме је реч, зачуђено је упитао официре да му се представе.

Партизани испрва нису обраћали пажњу на њега, мислећи да се ради само о неком анонимном старцу, али када су на столици спазили шињел са војводским ознакама, почели су да се опходе према њему крајње недостојно и да га шамарају и понижавају, док је војвода само немоћно гледао како му по кући разбацују и газе униформу, одликовања, сабљу и слушао увреде. Потом су га ухапсили.

У чланку о Петру Бојовићу на Википедији наводи се да војвода по повратку из затвора није имао шта да обуче јер му је кућа опљачкана по уласку партизана у Београд, па је обукао униформу, која му је једино остала у кући, а када је изашао на улицу, видели су га неки партизани и почели да га понижавају и туку.

Бојовићев млађи син Добрица (Добросав) је по тој верзији прискочио оцу у помоћ, али су га партизани ухапсили и осудили на десет година затвора под оптужбом да је командовао четничким илегалцима.

Комунистички зликовци су војводу Бојовића, тада старог 86 година, у затвору свакодневно тукли, мучили и понижавали.

Измученог и повређеног, пустили су га из затвора после неког времена. Војвода Петар Бојовић умро је од последица тортуре 19. јануара 1945. године.

Бојовићев комшија из Трнске улице др Павле Милошевић сведочио је касније да су комунисти, одмах по освајању Београда, ухапсили војводу јер им је сметало његово славно име.

„Бојовић, иначе слабог здравља, умро је од последица унутрашњег крварења задобијеног у вишедневном премлаћивању од стране ОЗНЕ у затвору, пуштен је само кући, у Трнској број 25 на Врачару, да умре“, писао је Милошевић.

Комунисти су највероватније казнили војводу јер је подржао отпор генерала Драже Михаиловића.

Злогласна комунистичка тајна полиција ОЗНА објавила је по војводиној смрти преко Радио Београда:

„Поштовани слушаоци, данас је 20. јануар 1945. године. Јуче је у Београду умро војвода Петар Бојовић. Важно саопштење: Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше Народно-ослободилачке борбе биће ухапшен и кривично гоњен“.

Није поштовано право на сахрану о државном трошку и његово тело је на таљигама превезено 21. јануара на Ново гробље.

Легендарни српски командант је сахрањен без икаквих војних почасти у породичну гробницу у присуству породице и најближих пријатеља.

Сахрани није присуствовао нико од поштовалаца, а за то су се постарали нови владари оличени у људима у кожним капутима, који су лично надгледали скромну породичну сахрану.

Петар Бојовић је једини српски војвода кога су понизили унуци његових ратника из балканских ратова и Првог светског рата.

О војводи Бојовићу се ћутало током комунистичке диктатуре и није се тачно ни знало место на којем је сахрањен.

На надгробном споменику били су уклесани само име, презиме и војни чин, који су се из даљине тешко могли уочити, па је 1989. године Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године поставило спомен бисту.

Рехабилитација војводе Бојовића почела је релативно недавно. У Новој Вароши је 1997. године на Видовдан откривен споменик у знак захвалности за седам ратова у којима је учествовао.

Његов најмлађи син Добрица је 26 војводиних одликовања 1950. године завештао Кости Ракићу да би их сачувао од комунистичке пошасти.

Одликовања су први пут изложена тек 15. септембра 2016. године у Председништву Србије.

Текст преузет са интернет странице "Српска историја"
logoblog

Поделите са пријатељима Судбина Војводе Петра Бојовића

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар