уторак, 24. јул 2018.

Како да утичемо на младе да они сами не пожеле да узимају дроге?

  Гладиус       уторак, 24. јул 2018.

Када неколико трагичних догађаја привуче пажњу јавности, као што је то недавна серија смрти младих људи који су изгубили животе због тровања превеликом количином дроге, тада се надлежни пробуде и понуде неколико начина на које можемо као друштво и као држава да се супротставимо овом злу.

Прва помисао обичног грађанина јесте да је потребно да се више ангажује полиција како би дрогу „склонила са улице”.

Према извештајима медија, полиција је прилично успешна и редовно видимо да је ова или она група дилера ухапшена, а одређена количина дроге заплењена. Међутим, овај приступ, који се стручно зове „репресивни модел”, и који јесте важан, ипак има ограничене могућности и није решење проблема.

Корист од предавања и полиције

Сматра се да полиција и царина, удружено, могу да уклоне од 20 до 25 одсто дроге која се дистрибуира младима. Како преосталој количини дроге која стигне до тржишта, према законима понуде и потражње, скочи цена, укупна зарада од доспеле дроге неутралише губитак. С друге стране, веће цене делују стимулативно на произвођаче, шверцере и дилере, тако да нови „играчи” улазе у овај посао. Другим речима, систем је тврдокоран јер има способност самоодржавања.

Док је описани приступ „смањења понуде” важан, али ограниченог домета, приступ „смањења потражње” има много више потенцијала. Ту долазимо до проблема превенције узимања дрога и питања како да утичемо на младе да они сами не желе да узимају дроге, то јест, ако их узимају да престану да то чине.

Прва помисао јесте да је најбоље младима дати информацију и објаснити им колико су дроге опасне и штетне. У пракси се то своди на обилазак школа и причу о томе које врсте дрога постоје, како делују и на које су све начине штетне у физичком и психолошком смислу. Овај приступ је заснован на идеји вакцинације: прићи младима пре него што буду изложени дрогама и информацијама о дрогама и дати им „праву информацију” која ће учинити да они буду отпорни на нуђење дрога ако се нађу у таквој ситуацији.

Постоје два проблема са овим приступом, који се стручно зове специјална превенција. Први је да, према истраживањима, није довољно ефикасан, а други је да постоји могућност да управо он код оне ризичне групе младих побуди интересовање да пробају неке дроге.

Други приступ, који се некада назива општа превенција, полази од улоге дроге у емотивном животу особе која је узима. Познато је да су дроге супстанце које утичу на емоције, било да њихов утицај „помаже” особи да се ослободи непријатних осећања и расположења, било да једино под њиховим утицајем особа може да осети веома пријатна осећања. Другим речима, они који се дрогирају у томе налазе неку „емотивну корист” за себе.

Ако је нека особа због своје животне ситуације пуна тескобе и ако схвати да се боље осећа када попије алкохол, она може постати алкохоличар. Ако престане да пије, неће више бити алкохоличар, али ће остати особа са истим оним осећањима и проблемима од којих је „бежала” у алкохол. И зато је опште превентивни приступ усмерен на учење младих како да се носе са својом животном ситуацијом, својим проблемима, како да изграде позитивну слику о себи, стекну социјалне вештине, постану успешни и да у свему томе имају подршку – тако да им дроге неће ни бити потребне.

Како сам још као студент своју професионалну каријеру започео радом са узимаоцима дрога, своје искуство о манипулацијама и психолошким играма сам описао у књизи „Игре које играју наркомани”. Између тридесетак игара је и игра „Навлачење” у којој су описани начини и разлози због којих неко наговара другог да узима дроге.

Немате боље превенције у школи од оне када неко ученицима објасни ову игру, а затим се они мењају у улогама онога ко наговара и нутка и онога ко одбија дрогу. Не само да их то припрема за вероватну стварну ситуацију, него их учи психологији и социјалним вештинама.

Избегавање проблематичних

Ако тражите ову књигу у библиотекама – нећете је наћи, зато што Комисија за откуп књига за библиотеке ову књигу никада није препоручила за откуп.

Од средине осамдесетих када сам неколико година био секретар Градског одбора за превенцију и сузбијање наркоманије у Београду, непрестано пратим ову проблематику и закључио сам да и држава игра игре. Уместо да се озбиљно бави овим проблемом, она само ствара илузију да се труди и бави. А у невладином сектору је превише оних који се баве правима деце и младих, који желе да „бољим” законима уређују туђе животе, а избегавају конкретан рад са проблематичним младима.

Аутор: Зоран Милиовојевић
Извор: Политика
logoblog

Поделите са пријатељима Како да утичемо на младе да они сами не пожеле да узимају дроге?

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар