петак, 14. септембар 2018.

Мирјана Бобић–Мојсиловић: Угасити телевизор јесте почетак револуције

  Гладиус       петак, 14. септембар 2018.

Дошла је јесен, деца кренула у школу, а Србија се вратила у куће да гледа риалити програме на телевизији и да у њима, прадоксално, проналази врхунску забаву.

Јер, шта има забавније у животу него посматрати како се људи, скупљени скоро искључиво по принципу „од зла оца и од још грђе мајке“ даноноћно узајамно да извинете, пичкарају, туку, пљују, понижавају, мрзе и газе, свлаче, помињу полне органе, прљаве гаће, показују задњице, подригују, пљују, прде и псују?

Сасвим је разумљиво зашто моћне националне телевизије не снимају драме и серије, не доводе пред своје камере пристојне и паметне људе пошто пристојност, васпитање, памет и интегритет не дижу рејтинг, и „ти људи нису довољно филмични“. А школа је, ионако, за губитнике, агресија је једино друштвено исплативо понашање, коме је до морала тај није разумео модерно доба и нек оде у манастир, пошто оно што сви гледају- поручује само једну једину ствар – победнику је све опроштено, чак иако је и тукао и био тучен. Паре и скандалозна слава, бришу све. Зато, гази преко лешева, урлај, пљуј, псуј, отимај, прети, ломи, пењи се на сто, и победићеш!

Содома и Гомора наших риалити шоу програма, међутим, делеко је опаснија од онога што се на први поглед види. Далеко опасније од све те „стварносне прозе у директном преносу“ јесте нешто друго: риалити програми овакве врсте осим што појам интегритета бришу из вредносног система, и осим што упорно ломе кичму ионако слуђеном, ојађеном малом човеку, и чије ћемо последице тек видети, чине једну страшну ствар: у свом том наизглед стихијском документаризму људских најнижих страсти, ови пројекти промовишу концепт логора као врхунски циљ савременог човека, и његову најбољу могућу судбину, као његову прву и последњу шансу. Затворени на неодређено време, плаћени да се међусобно мрцваре, али и да покажу како је врхунски циљ задовољити, одобровољити и насмејати господара. Другим речима, опасни, грозоморни експеримент масовне контроле ума, који поручује да смо сви по мало курве, насилници, звери и безвредна бића.

То што у тим гладијаторским аренама нема лавова, и што још увек нисмо видели убиство, ништа не мења на ствари. Јер, промењен је не само језик него и смисао јавног простора, срушене су све ограде, унутар строго контролисане животињске фарме.
logoblog

Поделите са пријатељима Мирјана Бобић–Мојсиловић: Угасити телевизор јесте почетак револуције

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар