уторак, 18. септембар 2018.

Дан кад је Геџа потерао Швабу

  Гладиус       уторак, 18. септембар 2018.

Тог 15. септембра 1918. године – Живојин Мишић, командант Главног штаба српске војске, упутио је својим војницима и официрима наредбу – јуриш! Треба дрско продирати, без починка до крајњих могућности људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте. С непоколебивом вољом и надом у Бога – јунаци напред у отаџбину." 

У депеши која је прочитана војницима у рововима солунског фронта стоји – "Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати, без починка до крајњих могућности људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте. С непоколебивом вољом и надом у Бога – јунаци напред у отаџбину."

Битка код Доброг поља била је увод да 620.000 војника Антанте крене у коначну офанзиву. Око српских 150.000 војника, после двогодишњег мировања силовито су кренули у коначни обрачун. Са друге стране фронта су се налазили Бугари и Немци.


Са одушевљењем кренули су у пробој Солунског фронта, што се касније показало да је била и одлучујућа офанзива која је убрзала крај Великог рата и слом Централних сила.
Већ 14. септембра 1918. српска и француска артиљерија почеле су жестоко бомбардовање бугарских положаја, а сутрадан у 5.30 ујутру српска и француска пешадија кренуле су у одлучујући пробој.

Већ првог дана фронт је пробијен у ширини од 11 километара, а бугарске трупе почеле су да се повлаче.

Француски маршал Франше д’Епере у Извештају француској влади при пробоју солунског фронта крајем септембра 1918. године саопштава: 
"Операције се морају успоравати јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред."

Вест о пробоју фронта први су у позадину донели наши пилоти, који су дали велики допринос у борбама и тако показали све већи значај овог вида ратовања:

Бугарске трупе у бегу
"Бугари беже, беже Немци… Фронт је пробијен, наша пешадија је на својој земљи. Гледао сам својим очима. Летео сам ниско, једва три стотине метара изнад земље, лица сам им видео. Машу нам, наши јуришају, фронт је пробијен, чујете ли ме, фронт је пробијен", наводи се у сећањима пилота Драгутин Савић, који је први видео победу српске војске.

 Бугарска је 29. септембра у 23 часа потписала конвенцију примирја. Већ 1. новембра 1918. српски војници поносно су ослободили Београд. О овој величанственој победи писане су књиге и монографије. Сигурно најитересантнији цитат је телеграм немачког цара Вилхелм II бугарском краљу Фердинанду октобар 1918. године:

"Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. СРАМОТА!"

Француски Маршал Франше д’Епере је у свом извешатају крајем октобра 1918. године написао следеће речи:


"То су сељаци, скоро сви. То су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива… Али, дошао је рат. И, ето, како су се намах за слободу земље ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…".

Српска Прва армија, чији је командант био генерал Петар Бојовић деловала је на фронту Соко – Лешница (16,5 км.) Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете. Већ првог дана пробијено је 11 километара фронта, други дан је ширина проширена на 40 км и тиме отпочиње слом централних сила на солунском фронту чија линија се распада. После пробоја л. и 2. српска армија наставиле су енергично надирање да би онемогућиле бугарско-немачким снагама успостављање нове линије одбране. И поред тешко проходног земљишта, замора и неуредног снабдевања, елан трупа био је велики. Бугарско-немачке трупе покушавале су да дају узастопне отпоре, али су биле принуђене на брзо повлачење остављајући, при том, и велике количине материјала.


Периша и Радиша Радовановић (рођени брат прадеде Томе Радовановића) су се као победници живи вратили кући у Честобродицу крај Пожеге. Имали су срећу. Породица Ковачевића изгубила је три мушке главе, а од Радовановића чак пет мушкараца је пало бранећи и ослобађајући отаџбину.

Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919, изгубила 1.247.435 људи, односно 28 одсто од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. год. Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. Приликом преласка преко Албаније умрло је 77.455 војника, у борбама на Солунском фронту 1916. - 1918. године 36.477, побијено или умрло у заробљеништву 81.214, а 34.781 војника умрло од рана или болести на територији Србије 1915. године.



Што се тиче цивилног становништва, губици су износили 845.000. Од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи. Епидемија пегавог тифуса 1914./15. однела је 360.000 људи.

Србија је у рату изгубила више од 28 одсто становника, односно 62 одсто мушког радног становништва (53 одсто погинуло и 9 одсто трајних инвалида) између 18 и 55 година. Од тих губитака, три четвртине отпада на ужу Србију и Косово и Метохију.

Оно што смо у рату "добили", поништили смо децембра 1918. када је створена Краљевина Југославија. У 20. веку, два пута нас је скупо коштало "братство" словенских народа.

Аутор: Миленко Ковачевић
Извор: Урбане стране
logoblog

Поделите са пријатељима Дан кад је Геџа потерао Швабу

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар