среда, 26. септембар 2018.

Столар Миле: Разговор са човеком на којег треба да се угледамо

  Гладиус       среда, 26. септембар 2018.

Милорад Јурковић из фрушкогорског села Раковац познатији је српској јавности под надимком Столар Миле. За сада већ славног занатлију Србија је чула када је решио да прави и поклања дрвене столице за храњење беба.

Овај великодушни Раковчан својеврсни је хуманитарац јер помаже и породицама које су лошијег имовинског, али и здравственог стања. У својој малој радионици Столар Миле и прави столице за децу са посебним потребама. Уз то се набављају и лекови, медицински материјал, инвалидска колица, одећа, обућа…

Столар Миле има велику помоћ – супруга Александра је на себе преузела да све разврстава, класификује, смишља коме шта проследити, па тако нигде не иде без свог чаробног роковника. Каже за себе да је ‘секретарица Дара’, али упркос тежини посла осмех јој не силази са лица.

Са осмехом иду у свакодневну борбу

И то је прво што приметите кад уђете у авлију ове породице. Дочекују вас широким осмехом и раширеним рукама, спремни да са свима нама поделе своју свакодневицу. Живе као подстанари, Столар Миле увече ради и по кафанама – свира хармонику… Деца Стефан и Гордана вредно уче школе и баве се спортом, а Фејсбук пратиоци на страници „Столар Миле“ одавно знају да и њих двоје неуморно помажу свом тати да помаже другима.

За сајт „Осети Србију“ причали су Милорад – Столар Миле и Александра Јурковић о томе како је кад свој живот посветите улепшавању и побољшавању туђих живота.


Како сте уопште дошли на идеју да поклањате столице?

Изреволтиран ценама и преварама у неким супермаркетима дошао сам кући и, пошто сам и пре правио те столице и разне љуљашке и поклањао пријатељима, онда сам направио једну столицу и поставио сам је на Фејсбук страницу и написао – ово је столица за храњење беба, коме је потребна нека се јави, бесплатна је и само нека се деца рађају. За два дана Фејсбук се срушио, направили смо хаос. Нисмо ни сањали да ћемо довде доћи. Сада је направљена 1512. столица.

Да ли постоји неки критеријум по коме бирате породице којима ћете поклонити столице?

Наравно да постоји, гледамо да су то породице слабијег материјалног стања, са више деце – да ли су то двојке, тројке… Гледамо да њима изађемо у сусрет и да им олакшамо. То је првенствено помоћ мајкама да би лакше могле да функционишу. Столице су тако направљене да се подвуку под сто, да су мајкама руке слободне и да могу и оне да ручају и да хране дете. Идеја је да цела породица буде на окупу, да нема посебно храњење деце а посебно седају родитељи. Цела породица треба да се окупи за столом. Добио сам јако лепу слику за Ускрс, где четворо деце седи за трпезом у столицама са родитељима. Дочекали су Ускрс сви заједно, то је слика која оставља јако упечатљиве утиске.

Какав је осећај кад Вам стигну слике деце у Вашим столицама?

Осећај је диван. Не могу људи да извуку децу из столица, неће да изађу, спавају ту… У комшилуку имамо дете ком сам поклонио столицу. То дете је кренуло у вртић и још је у тој столици, морали смо да просецамо да би седело, али за њега не постоји друга столица – само та. Често ми се десило да мајке држе дете и кажу да оно не седи још или неће код других у руке. Ја коме год да сам пружио руке, свако дете ми пружи, ја га узмем и оно се смири, не плаче…

Родитељи се распамете кад дете ућути чим га ставе у столицу. Почне да лупка по тој предњој дасци и да се весели… Зовемо је магична столица, многи не могу да верују да је то толико добродошла помоћ. Столице се прослеђују кад се прерасту, тако да смо смирили неколико хиљада беба, по целом региону. Доста њих се јавља кад дете прерасте а они не знају коме да проследе, па онда посредујем и јавим где имамо слободну столицу. И тако из генерације у генерацију…

А кад донесемо столицу код новопечених родитеља са једним дететом кажемо да је услов да морају да имају троје деце. Мало се шалимо са њима, али је битно да нам се деца рађају.

Кренуло је са столицама, а онда смо решили да искористимо велики број пратилаца на Фејсбуку да кренемо и у неке друге приче. Помажемо људима и деци са проблемом у развоју и у немаштини. Успели смо и да правимо купатила комплетна, да сређујемо куће… Много људи се јавља да помаже, а то је најбитније.

Да ли има оних који одмажу?

Има. Ја кажем да за овај посао не можете да имате добро срце, морате да имате оштре зубе. Треба да прескочите пет подметнутих ногу да бисте дошли до некога. Али кад уђете једном у ову причу, не можете да изађете. То је борба. Постоје неверне Томе које ми лако разуверимо. Моја врата, капија и радионица увек су отворени за свакога. Слободно дођите и погледајте. Ово је јако тешко радити. Морате се чак и одрећи многих ствари које сте до сад имали или радили. Ја сам страствени пецарош који две године није био на пецању.

Да ли Вам држава на неки начин помаже? Да ли вас је контактирао неко?


Није, нико ми се није обратио. Ја ни не очекујем да ми се неко обрати, а нема ни потребе. Мени су битни људи. Обични људи који су ту око мене. Битно је да ми не одмажу, а да ли ће да помогну… Ја бих волео да они на свој начин помогну тим родитељима, мајкама и свим тим породицама. Политику апсолутно не мешам у ово, нити волим да причам о политици. Код мене је то забрањена тема, чак и на Фејсбуку. Велики сам патриота, ово је моја држава, резервну немам, али код мене политике нема.

Имате ли подршку јавних личности?

Имам, наравно. То је врло значајно. Мене је чак и један глумац несвесно увео у све ово. Није ни слутио да ћу довде доћи и све ово урадити. На крају сам 1000. столицу поклонио њему, у знак захвалности. Рекао сам му – ово је твоје, па ти види да ли ћеш окачити на зид или проследити некоме.

Он је први који је ушао у авлију и радионицу и повезао ме са људима где ћу набавити палете, где грађу… Исповезао ме је са многима, али и он сам каже да није могао ни да сања колико ћу бити упоран.

Рекао сам једном приликом да ме је он довео до руба базена у који сам ја скочио. И ја сад пливам кроз тај базен, а око базена трче људи и како ја почнем да се давим, они скоче и помогну ми да испливам и ја настављам даље. Али нико не види да је мој син скочио за мном у базен. Он је кренуо мојим стопама.

Десна је рука у радионици, он све ошмиргла и среди, моје је само да склопим. То је јако велика ствар. Њега водим са собом да обилази породице и да помажемо… Иначе је супруга та која је стуб свега. На њу могу увек да се ослоним. Кад је почело све ово сео сам са њом и разговарао – да ли можемо да поднесемо то, да издржимо, јер смо видели да узима све више маха. Кад стигне 200 порука ноћу, па не легнем до 3 ујутру док свима не одговорим. Она је и јако велика помоћ кад идемо у породице које имају женско дете. Јако је велики психолог, иначе… тако ме је и завела (смех). Без ње све ово не би било то.

Колико вам треба времена за једну столицу?

Отприлике два сата кад је све спремно, кад је растурена палета и обрађена даска. И онда крећемо у то кројење и све. Али док се не растуре палете, то су проблеми… Буквално један дан одвојимо само за растурање палета, па један за обрађивање и пропуштање тих дасака, па уклањање ексера, па неки не приметите, па он лупи и одвали нож, па вади и скидај и све намештај ново… Људи виде столице, али процес до њих…

Кад уђе шлепер са палетама у авлију, па га син и ја истоварамо. Напољу је температура 30 или 35 степени, испод цераде је 50, он ми додаје, ја бацам и слажемо… Нико то не види, те муке. Али не жалим се на то. Мени је битније да се људи одазову кад кажем да сам остао без материјала и да ми омогуће да наставим да радим. Сам рад као рад, не жалим се, неко мора да вуче ова кола која су кренула.

Виђате прилично тешке сцене, породице које су у лошем материјалном, али и здравственом стању. Многи немају „стомак“ за то. Шта Вама даје снагу да наставите?

Кад год дођем кући и кад год смо у неком проблему само погледам у нашу децу и кажемо само нек су они здрави. Многе породице које смо обишли имају јако велике проблеме. Ми људи не знамо у каквим проблемима су остали око нас. Требало би обићи и погледати… Никад се није десило да смо отишли и помогли и никад се не вратили више. Увек се враћамо све док им не крене на боље. Набављамо и пелене и газе и све што може да се набави… Кад добијете тај искрен осмех, то је подстрек који вас тера да наставите даље. Увек тражимо ко је тај нови коме треба да се помогне и, нажалост, увек нађемо. Или на њихову срећу.

Kо може да помогне Столару Милету да би он помогао другима?

Свако може да помогне. Не мора мени да помогне. Нек се окрене око себе. Нико не зна како му комшија живи, да ли му треба помоћ или нешто. Ја напишем да је некоме нестало материјала или нешто и људи се појаве… Имам екипицу из Новог Сада која повремено дође на дружење па заједно растурамо те палете или већ. Али најбоље би било кад би у сваком граду и сваком селу постојао по неки Миле. Или Мујо, Ибро, Ивица, Душан, Милан… Свако нека помаже, свако може да учини. Не мора да буде столар, нека буде зидар, тесар… Многи људи су помагали.

У Прхову код Пећинаца смо радили купатило, довео сам водоинсталатере из Новог Сада и кренули смо да радимо. Требало је да се копа септичка јама и све, међутим, зазвонио ми је телефон и јавио ми се неки момак ког нисам знао и рекао је – „Миле, у суботу дођи. Организовали смо се да све средимо, ти само реци шта треба“. Ја сам дошао и затекао 20 момчина који су чекали са лопатама и ашовима, ископали све, озидали… Појавио се председник Месне заједнице, једина Месна заједница која је изашла у сусрет на тај начин. Питао је шта треба, све смо се издоговарали. Скували су паприкаш, нису нам дали да кренемо…

Сами су све урадили, кад су видели да сам покренуо ту акцију, јер је четворо дивне деце живело без купатила. Само је требало неко да их покрене. Ја сам био тај окидач… Волео бих да се у сваком месту нађе нека екипа која ће изаћи у сусрет да може да помогне и да се сама укључи у акцију. Није тешко. Лако је, само треба воља.

Уколико желите да помогнете господину Јурковићу, можете му се обратити путем ФБ странице 

Фото: Осети СрбијуИзвор: Осети Србију
logoblog

Поделите са пријатељима Столар Миле: Разговор са човеком на којег треба да се угледамо

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар