уторак, 16. октобар 2018.

Девојчица је по планини у Србији гурала колица с оцем, нико им није помогао, а онда је ова фотографија све променила

  Гладиус       уторак, 16. октобар 2018.

Ово није обична кошаркашка прича. Иако почиње са нашом репрезентацијом. Није чак ни класична спортска. Иако је њено централно место заузела фотографија коју је направио члан стручног штаба наше националне селекције.



Један од помоћника селектора Александра Ђорђевића у стручном штабу "орлова", Адам Таталовић, током недавног обиласка српских манастира је близу Студенице запазио необичну сцену на регионалном путу. Узбрдица, а на њој једна инвалидска колица. У њима човек, ког узбрдо гура - ћерка.

Адам Таталовић није баш обичан кошаркашки радник. Када смо вам га недавно представили, могли сте да сазнате да српски баш и не познаје савршено јер је рођен, одрастао и још увек живи у Сједињеним Америчким Државама, али душу нашег народа познаје боље од многих који су у Србији од малена. У кошарци је од студентских дана, помагао је "плавима" у Индијанаполису још као студент, воли да обилази манастире, па чак и сам бане по косовским путевима, збуњујући тамошње патроле својом решеношћу. Али, ова ситуација - и њега је расплакала. И, да не дужимо ми причу о томе, препустићемо вас Таталовићевим речима које су се за Блицспорт низале као у даху када смо га упитали о необичном следу догађаја за који смо сазнали после једне његове објаве на Инстаграму:

"Обично бих узео три дана пред ФИБА квалификације (за Светско првенство) да сам обиђем манастире по Србији. Посетио сам Нови Пазар и манасир Сопоћане, па сам се враћао у Београд. Када сам пролазио покрај Студенице, приметио сам малу девојчицу како на путу гура колица у којима је отац. То није уобичајена сцена коју видите кад одрастате у САД. Зауставио сам кола и питао да им помогнем, али тај човек није хтео. Док сам одлазио, приметио сам како кола и камиони јуре низ пут великом брзином, а приметивши то, као и планински терен, почео сам да се питам колико ли је тешко све оно за девојчицу, а и колико је небезбедно за њих обоје.

После три, четири километара, решио сам да се окренем и пробам поново да им помогнем. Питао сам их на лошем српском да ли могу некако да им будем од користи, а они су ми рекли - да су у реду. Запрепашћен, сео сам назад у кола, фотографисао их онако, за своју душу, да би их упамтио. Понекад фотографишем неке детаље да бих се присећао колико сам благословен, а и да покажем себи колико људско биће може да издржи у својој свакодневици. Како сам провео доста времена у Србији у последњих неколико месеци, схватио сам да људи у њој имају много тежи живот него ми који смо одрасли у САД. И, баш због тога, људски дух у Србији, отпорност, решеност и љубав који људи имају једни према другима, много су ту јачи него у САД. Илустрације те тврдње примећујем сваког дана.

Сутрадан сам објавио ту фотографију на мом Инстаграм налогу, само уз опис шта сам видео. Просто сам хтео да покажем ту љубав између оца и ћерке, а и да покажем мојим пријатељима у САД и остатку света какав живот у Србији уме да буде. Много сам мислио о тој породици пре него што сам објавио фотографију. Нисам имао другу жељу том приликом, осим да људи оставе неки коментар, евентуално "лајкују". А онда је мој пријатељ (Филип Филипи), који води српску хуманитарну организацију '28. јун', изнео предлог: 'Хајде да пронађемо ту породицу и помогнемо јој'.

Био сам веома заузет око припрема репрезентације и једва да сам могао да помогнем. Филип и његов моћни тим су покренули ствар, а уз помоћ студеничког инфо-портала пронашли су породицу путем њених познаника. Занимљиво, прво нисмо могли да их нађемо, али прикривен на фотографији је био знак за километражу до Жиче. Одузео сам ту дистанцу и нашао мало село, Ушће, на које се онда '28. јун' усредсредио. Тамара Павловић, која много ради за ту организацију у Београду, потом је купила колица и друге потребне ствари које је требало допремити. Скупили смо преко 7.000 долара за целу ту помоћ, укључујући и оно што је сам '28. јун' прикупио донацијама. На све то, (селектор наше кошаркашке репрезентације) Саша Ђорђевић и (генерални секретар Кошаркашког савеза Србије) Дејан Томашевић, допринели су да КСС помогне око транспорта, али и око неке одеће за породицу. Све у свему, био је то фантастичан колективни труд СВИХ који су били укључени. Био сам веома захвалан пријатељима и породици из САД који су помогли, а многи од њих и нису били Срби. Имао сам пријатеље из Далас Маверикса, Денвер Нагетса, Хјустон Рокетса, Оклахома сити Тандера, Кливленд Кавалирса, универзитета Хјустон и Мичиген Стејт, али и са ЕСПН-а (водећи НБА новинар, Адријан Војнаровски, такође се укључио у ову причу, прим. аут.). А то су само људи из света спорта који су се прикључили акцији.

Посета породици је била у потпуности идеја поменуте организације. Ја сам морао да се посветим припремама репрезентације Србије, потом и мом повратку у САД. Филип је помислио да би било лепо да се упознају људи који су помогли са онима којима је помоћ упућена. Тамара и ја смо отишли и изненадили породицу колицима и другим стварима за кућу. Био је то дирљив моменат, јер је мени било важно да упознам лица са оне фотографије. Живе два километра узбрдо од оног места на прашњавом путу на коме сам их срео. Цела та вожња ми је била једно отварање очију. Никада нисам видео кућу на неком таквом месту, иако, вероватно, постоје стотине њих по српској сеоској средини које су преживеле по неколико генерација. Добро је када један 'урбан момак' попут мене из САД види породице које живе од земље и љубави, и не много тога приде.

Адам Таталовић са породицом покрај Студенице. Фото: АДАМТАТАЛОВИЦХ / ИНСТАГРАМ
Расплакао сам се када сам чуо њихову животну причу. Отац је био рудар двадесет година. Баш је био возио његову ћеркицу у школу, низ оно брдо, како би се потом вратио по супругу да би с њом отишао у Студеницу. Као млади пар, хтели су тамо, празник је био, Младенци. Мачка је истрчала на пут... А он није желео да је убије. Скренуо је нагло - и његов живот се променио за сва времена. Кажу да његова девојчица није хтела да узме ни залогај док су га оперисали, а потом док се (у наредних дан, два) опорављао од хируршких захвата. Било ми је тужно. Ту сам, са човеком мојих година, који има жену и породицу о којима се брине, и онда му све то буде узето када ћерку одвезе у школу, а крене по жену да би ишли у манастир. Колико год звучало оштро, све је то део живота, сви ти успони и падови. Оно што је најважније, то је да ова породица и не потражује, нити јој је потребно, много тога изван љубави коју њени чланови имају једни за друге. А и док једва и преживљавају, са мање од сто евра месечно, изгледа да имају све што им је неопходно.

Урадили смо све што смо могли да им пружимо подршку, подаримо неке неопходне потрепштине. Та колица ће помоћи Р.Р.-у (Таталовић није желео да открива јавно име и презиме човека коме је помоћ уручена, само иницијале) да се лакше креће, а новац ће помоћи његовој ћеркици да добије спаваћу собу, какву и заслужује, као и да поправе кола. Када само погледам ту руту која она прелази сваког дана, уз и низ планину, не могу ни да схватим да тај мали девојчурак и њена браћа на све то иду пешке у школу сваког дана. А иду баш тако, пешке, свакодневно, низбрдо до школе, а онда узбрдо кући, било да је киша, снег или сунчано време. Девојчица излази из куће у шест ујутру да би стигла у школу. Помислим сада на моје рођаке по САД и сетим се како их школски аутобус покупи на метар, два од њихових кућа...

На неки начин, много тога сам добио од овог искуства са Р.Р. и његовом породицом. Верујем да је стварно важно да човек буде свестан колико је само благословен, без обзира на то ко је, где се на планети налази и шта му се дешава. Сви ми имамо неке своје проблеме и крстарење кроз живот је изазов где год да живите. Зато мислим да '28. јун' заслужује већи публицитет, јер они овакве ствари раде свакодневно. Био је ово за мене само једнодневни акт помоћи, али догађај који ћу носити у себи целог живота. Стварно нисам организовао фанфаре и камере, јер нисам ово радио да бих скренуо пажњу на себе. Био је то само један показатељ добре воље, мало људскости. А ако неко ову причу чује или је прочита, можда ће неко пружити руку онима којима је помоћ потребна, било да је то странац на кога наиђе, или вољени члан породице. Р.Р. ми је рекао да воли да са ћерком - планинари, да пеца често, али се нико никада није зауставио због њих до оног дана када сам ја то учинио. Одговорио сам му да је живот сада такав, да виђамо разне ствари свакодневно и просто их прихватамо 'здраво за готово'. Заправо, контактирао сам једну богату особу из Србије да помогне целим овим поводом, а та особа ми рече 'Адаме, па има стотине породица попут те у Србији'. Та особа - није донирала ни динар. Многа средства су стигла из САД, од мојих бројних пријатеља, чланова фамилије, колега. А сваког дана '28. јун' ради сличне акције и, како ми кажу тамо, јесте проблем да се дође до средстава. Ја на све то и нисам гледао као на причу о новцу, већ као нешто што отвара срце и пружа помоћ потребитима.

Породица код које сам био је, као што можете и да претпоставите, врло скромна. Оно што је било баш занимљиво то је да славимо исту славу, светог Јована. Фото-апарати и камера мало су отежали веће зближавање с тим људима, али смо Тамара и ја дали све од себе да се оно оствари. Много је она истражила о тој породици и њеним потребама, '28. јун' је стварно брзо набавио колица. Када сам их видео, када сам доживео ту њихову љубав, кнедла ми је застала у грлу. Изашао сам на мали балкон њихове куће и уживао у прелепом погледу на српски крајолик. Потом сам сазнао да ће баш ту где сам био - бити направљена спаваћа соба за девојчицу, а и када ће то бити учињено. Захваљујући кампањи поменуте организације, она ће добити најлепши поглед који неко дете које одраста у Србији може да има.


 Фото: АДАМТАТАЛОВИЦХ / ИНСТАГРАМ
Вратио сам се у САД и остао у контакту са Р.Р. и његовом породицом, сјајно је било видети њихове фотографије из Студенице. Много волим нашу цркву и све што је учинила за мене. Волео бих да и ова породица настави да чува цркву близу својих срца. Понекад сам мало љубоморан на то колико су близу Студенице. Дивно је то и посебно место. А можда је управо у том храму, где су мошти светог Симеона Мироточивог (родоначелника Немањића, Стефана Немање) и Стефана Првовенчаног, стигла до мене она духовна енергија да урадим нешто добро", закључио је Адам Таталовић за Блицспорт.

И, већег закључка ове приче нема од подсећања на неке од последњих речи које је Стефан Немања рекао на овом свету, а у житију записао његов син, свети Сава: "Јер ја вам дајем ову заповед: да љубите брат брата, не имајући међу собом никакве злобе ... А ви, међу собом правду и љубав имајући, не заборављајте милостиње".

Ту негде, близу Студенице, где мошти светог Симеона и почивају, мисао о милостињи и љубави за ближње - покренула је ову причу која је пред вама. Оно што је у њој најлепше је: свако од нас може да напише њен наставак.

Аутор: Дарко Николић
Извор: Блиц спорт

logoblog

Поделите са пријатељима Девојчица је по планини у Србији гурала колица с оцем, нико им није помогао, а онда је ова фотографија све променила

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар