уторак, 23. октобар 2018.

О једном другачијем погледу на српску епопеју у Првом светском рату...

  Гладиус       уторак, 23. октобар 2018.

Крај 1920. године био је прилично буран у младој држави. Од маја је на челу владе био Миленко Веснић. Овај дипломата од угледа, бивши министар правде, представник Србије на конференцији у Версају, а што је најважније, политички неутралан, требало је да води државу неоптерећен партијским борбама и зађевицама.

И успевао је у томе, у две владе. Донет је закон о изборима за уставотворну скупштину, а избори су одржани у новембру те године.

Једна од кључних личности у Веснићевој влади био је министар финансија Коста Стојановић, познат као непоткупљив човек. Толико, да му је поверено да, заједно с министром унутрашњих дела, Милорадом Драшковићем, окупи одбор који је имао да се позабави размерама корупције у ратним годинама. Припремали су Закон о провери имовине ратних профитера. О том закону убрзо је почело да се шушка по целој држави. Поготово међу онима којих се тицао. А било их је онолико. Годинама је избијала афера за афером, поготово око набавке материјала за војску. Преко песка у брашну и картонских ђонова на цокулама многи су стекли огромно богатство. А познато је да се за први милион не пита. Стојановић и Драшковић намерили су да питају за сваку пару, а не за милион. И деловало је да ништа не може да им стане на пут.

Тако незгодног министра у владу је узео и Никола Пашић. Иако је Стојановић био стари радикал, разишао се с Пашићем неколико година раније, да би постао самосталац, па потом демократа. Није престао да оптужује Пашића и друштво око њега за невиђену корупцију, али је ипак пристао да уђе у владу. Тврдио је да су Србију уместо Турака и Аустријанаца окупирали корупционаши. И он је озбиљно намерио да им стане на пут.

Сумњив крај

Влада је почела с радом 1. јануара 1921. године. Већ 3. јануара стигла је вест да је Коста Стојановић преминуо на радном месту. Званично, једноставно се срушио. Знало се да је тешко болестан, а новинари су то приписали исцрпљености услед потпуне преданости тешким дужностима. Околности никада нису до краја утврђене, а остале су приче да је непосредно пре смрти попио шољицу кафе. Породица је сумњала да је отрован, што и није далеко од памети, када се зна чиме се бавио. А после његове смрти обустављена је свака истрага.

Убрзо по сахрани почело је да се говорка да је Коста Стојановић за собом оставио некакве мемоаре. Да је у њима објашњавао узроке слома 1915. године, да није штедео никога. Догађаји су се низали, на мемоаре се заборавило. У наредним годинама и деценијама тешко да је то више икога занимало. Усвојена је званична верзија, обоготворени су Пашић и војска, каснијим победама потирана је и избрисана катастрофа пораза из 1915. године. Лоше одлуке су заборављене, а ретко ко се усудио да доводи у питање генијалност Пашића. Тако све до 2012. године, када су РТС и „Досије” објавили спис Косте Стојановића под називом „Слом и васкрс Србије”. Рукопис се налазио у Архиву САНУ. А у њему управо оно чега су се сви, од Баје Пашића па наниже, својевремено прибојавали.

Стојановић наглашава да слом Србије разматра као друштвену појаву, без заблуда партијаштва, хладне главе и отворених очију. Тврди, основано, да и најбољи народ, поред рђавих управљача, може да пропадне. А наш народ је, и поред добрих особина, како за миран живот, тако и натчовечанске издржљивости за рат, пропао управо због расула и немања плана у влади. И тако од самог почетка рата. Заправо, и пре почетка. Стојановић бележи да је руско посланство у Београду било важније од нашег министарства. Резултат сваке министарске седнице Пашић је реферисао Хартвигу, руском посланику. Зато се ни друге велике силе нису превише бавиле Балканом, сматрале су да је то руско двориште.

Држање Србије од самог атентата у Сарајеву било је наивно. Ни јавност ни влада нису слутили да може доћи до сукоба. Избори који су расписани пре атентата нису обустављени, тако да су политичари били далеко од помисли да било шта може да се догоди. Војвода Радомир Путник налазио се у том тренутку на лечењу у аустријској бањи Глајхенберг.

Би шта би, Србија је нападнута. Ипак, у неравноправној борби с далеко надмоћнијим противником, однела је победе до новембра 1914. године. И тада је до изражаја дошло оно тако типично понашање. Политичари су истакли захтеве Србије, прилично мегаломанске. Војници су уобразили да су без икаквих мана, настало је бусање у груди јуначке. Сви су били убеђени да на Србију више нико не сме ни прст да дигне. А убрзо су на болан начин схватили колико нису у праву.

На све то је дошло и потпуно несналажење у дипломатској акцији. У мисије по Европи и свету добрим делом послати су људи којима је то била награда због неких ранијих услуга влади и Пашићу лично. То што немају искуства у дипломатији, или у најбољем случају познају Турску, ником ништа. Дипломате су слале смушене извештаје у Београд, углавном ослоњене на званичне податке, на оне напабирчене из новина, или добијене у разговору с разним смутљивцима. Наши посланици на страни свађали су се с тамошњим министрима иностраних послова, па су тако успели да затегну односе где год да су могли. Ако не затегну, оно да наиђу на подсмех. Рад разних одбора чији је задатак био да раде за нашу ствар у иностранству сводио се на уздизање Пашића и штампање брошурица које нису читали ни они који су их писали. А печатане су најчешће на српском језику. Држала су се предавања на која би дошло по неколико људи, а и они из пристојности. Ретки су били примери да неко успе да пробуди јавно мњење неке велике државе. А и то је био резултат личног напора.

Расуло по Албанији

Тако смо изгубили и пропагандни рат са Бугарима. Цео свет је био убеђен да смо ми, заједно с Грцима, 1913. године отели Македонију. Другачијем мишљењу није доприносило ни владање ослобођеним крајевима. За разлику од Грчке и Бугарске, које су нове области једноставно припојиле држави, па су се на њих односили устав и закони, Македонијом се владало уредбама. Полиција је била све и свја, чиновници су тамо или ишли по казни, или с намером да дебело напуне џепове. Домаће кметове заменили су људи који ногом нису крочили на терен.

И све то уз знање и аминовање Пашића. Његови министри задовољавали су се тиме да обилазе Македонију и Стару Србију у пратњи полицијских власти. Показивали су им Потемкинова села, лепо их гостили, а ове није занимало право стање на терену, такво да се војска из нових области масовно предавала Бугарима 1915. године. Тако је у Бугарској од пребеглих војника створена XI македонска дивизија, која се на Солунском фронту борила против српске војске.

Пропуштено је да се удари на Бугаре 1915. године, док су још вршили мобилизацију. Влада је спречила напад, званично на захтев савезника. Утом су напали Аустроугари и Немци преко Саве, па су дивизије послате на север. Неколико дана касније, Бугари прелазе границу на свим тачкама.

За катастрофу Стојановић оптужује Пашића. Каже да се ни о чему није мислило. Да влада уопште није веровала у нови напад види се најбоље по томе што је током септембра 1915. године наређено да школе у целој земљи почну с радом. Да је повлачење преко Црне Горе и Албаније заправо било потпуно неорганизовано, да се то види по бедним комуникацијама, бестрагијама по којима су се наша војска и избеглице спасавале ка Јадранском мору.

Телефонске и телеграфске везе биле су у прекиду, што говори да нико није узимао у обзир Албанију. А баш тамо су се запутили. Ову одлуку и наредбу Коста упоређује са злочином.

Ако се нешто током повлачења и уредило, има да се благодари искључиво личним напорима. Влада је лутала по Албанији, да би тек по приспећу у Скадар ударила у кукњаву савезницима, да се спасава шта се још спасти може. Али, није пропустила да каже да само она представља Србију и да ће тако бити док земља не буде ослобођена.

Војсци и избеглицама говорило се да их на обалама Јадрана чекају савезници, с новим оружјем, оделом и храном. Уместо савезника, нашли су само беду и смрт. Стојановић наводи да се за то време гомила окупљена око владе частила у Скадру. Конзерве и боце ношене су пред очима изгладнелих избеглица у хотеле, где су чиновници одсели. И Коста тврди да је то права слика Пашића и његове камариле. Одвајкада.

Колегијалне халуцинације

Заправо, Стојановић тврди да је Пашића целог живота занимала само гола власт. Био је вођа против кога се устајало, али који је прихваћен као неминовност. И који је народом владао простим марифетлуцима. Говорио је против чиновника, а окруживао се најгорим и најкорумпиранијим. Заборављао је шта је говорио некада, па је истицао начела која је недавно нападао. Сваку критику приказивао је као шпијунажу, па је током рата чак своје противнике опањкавао савезницима. Тако је многи критичар доспео на списак сумњиваца, па се на границама суочавао са свим могућим невољама, чак и прогоном.

Срби су мислили да Пашић вреди у иностранству, док је иностранство мислило да вреди у својој земљи. И ту је Баја деценијама балансирао, као акробата на жици. С које никако да падне. Све то под вечним геслом „Сви нас варају, сви су нам криви”.

Расуло у влади видело се најбоље када су стигли на Крф. И то не својом вољом. Сматрали су да ће бити у Солуну, али је Француска окупирала Крф, где су пребацили српску војску. Мало је недостајало да влада заврши у Француској, али су је на наваљивање Пашића и осталих оставили на Крфу.

Живот и прикљученија 
Коста Стојановић рођен је у Алексинцу 2. октобра 1867. године. Дипломирао јематематику на Филозофском факултету Велике школе у Београду, и то као најбољи студент у генерацији. А студирао је заједно с Михаилом Петровићем Аласом. Школовање је наставио у Паризу, а био је професор у гимназијама у Нишу и Београду. Већ 1905. године постао је професор физичке математике на Београдском универзитету. Наследио га је Милутин Миланковић, 1909. године.
Следеће године изабран је за министра народне привреде, а на том месту га је затекао и Царински рат с Аустроугарском. Коста Стојановић је најзаслужнији за победу Србије. Закуп солунске луке његова је замисао, а нашао је нова тржишта за српске производе, руководећи се мишљу да Аустроугарска није потрошач, већ само посредник у извозу робе из Србије. Тако су наши производи нашли пут чак до Египта. 
Током рата 1914–1918. године боравио је у Италији, где је покушавао да својим ранијим везама помогне српској ствари. У Ници је 1916. године основао Клуб народних посланика свих клубова, чији је био председник. Секретар је био Бранислав Нушић. Клуб је био опозиција влади. 
После рата урадио је процену ратне штете и учествовао на Париској мировној конференцији 1919. године, као члан финансијске и економске делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Био је и министар пољопривреде, у влади Љубе Давидовића, залагао се за отварање Пољопривредног факултета. Био је један од потписника Рапалског споразума, којим је утврђена граница с Италијом.
Смрт га је спречила да постане члан Српске краљевске академије, мада га је Јован Жујовић предложио за редовног члана још 1919. године. Име овог утемељивача математичке економије и претече кибернетике данас носи једна улица на београдској Палилули.



Тамо су се разни чиновници премештали из кафане у кафану, доконали до дубоко у ноћ. Обавештења су добијали из непотпуних и бајатих телеграма с бојишта. Такве су биле и седнице владе. Трајале су сатима. Расправљало би се о светској политици, па би се шириле географске карте. Онда се разматрало стање на бојиштима, уз обавезно критиковање савезничких генерала. Шта они знају?

Читали су закаснелу аустроугарску штампу, да би онда ударили у полемику с новинским текстовима. После вишесатне седнице обавезно су следили кафански ручкови. Потом разни приватни договори. Све уз причу како је наша катастрофа заправо велика победа Србије, какве никада и нигде није било у историји. И све би то онда било печатано у „Српским новинама”.

Стојановић све то назива „колегијалним халуцинацијама”. На све то савезници су остајали резервисани. Како и не би, када смо стално тражили новац од њих, али смо буџет крили као „најстрожу државну тајну”. А расипало се на све стране. Како то обично бива, „патриотизам је постао маска за најгрубље шпекулације и најодвратније насиље”.

Када је Србија коначно ослобођена, влада није била на окупу у Србији. Капитулација Бугарске, распад Аустроугарске и Немачке затекао је Пашића на путу по Европи. Добар део министара још је два месеца после ослобођења остао на Крфу, одакле је заступник министра председника, Стојан Протић, полемисао о уставном праву и Радикалној странци. Избеглице су се гомилале у Галипољу, а да нико из владе није мрднуо прстом како би им олакшао пребацивање у отаџбину. А тешко да се ишта променило и по повратку. И даље се за све питао „прошверцовани медиокритет на месту великог човека”.

                                                                        * * *

Колико је Коста Стојановић био поштован, речито је говорила поворка на сахрани. Окупио се готово цео Београд, са све престолонаследником Александром на челу. Најпоштенији српски министар, како су га називали, достојанствено је испраћен на последње путовање. Онај који је написао следеће речи, пре тачно сто година:

„Убијајући ауторитет људима и истичући компетентност само једног човека, тиме се унапред истиче, и то, обично, смртна пресуда таквом народу.”

Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Драган Максимовић
Извор: Политикин забавник
logoblog

Поделите са пријатељима О једном другачијем погледу на српску епопеју у Првом светском рату...

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар