четвртак, 15. новембар 2018.

Дуг савезницима из Великог рата је био 10 пута већи од предратног дуга Краљевине Србије!

  Гладиус       четвртак, 15. новембар 2018.

Српска глупост је у финансијама, а не у политици, мислим се. Србија је стекла независност 1878, али су је велике силе, заједно са Грчком, Бугарском и Турском, обавезале да изгради железничку пругу ради повезивања Беча и Истамбула, што ће бити основни интерес Аустроугарске и Немачке да „згазе“ Србију и повежу се преко Турске са Азијом.

Након 15 година од стицања независности Србија, Грчка и Турска су банкротирале и од тада потиче израз „Дужан као Грчка“.

Из Великог рата Србија је изашла као људски и економски упропаштена и од савезника је наследила ратне дугове јер су Срби могли да гину „бесплатно“ али је сваки савезнички метак, шињел, топ, здравствена нега и остале робе и услуге коштао. Осим што су коштале савезничке услуге, требало је платити и дугове Хрватске, Словеније, БиХ и Војводине а који су потрошени да се побије што више Срба.

Дуг савезницима је био 10 пута већи од предратног дуга Краљевине Србије! Предратна градња железнице и други јавни расходи су били статистичка минијатура у односу на бреме дугова “савезницима”?

Дуг са територије Аустро-Угарске био је готово два пута већи од предратног дуга Србије!


У Југославију су Срби са територије Краљевине Србије ушли као инвалиди, уколико су имали среће да преживе, а стварали су државу са територијама које нису осетиле борбена дејства и са релативно малим људским губицима. Потреба да се Хрвати и Словенци задрже у тек формираној држави остварена је договором са Муслиманима а како би се прогласио Видовдански устав много времена након што су се лешеви српских хероја охладили. И потреба да се подмирују интереси Хрвата и Словенаца потиснула је захвалност пострадалом становништву Централне Србије.

Несрећа са формирањем прве Југославије плаћена је у Другом светском рату где су српски војници одведени у логоре, а Хрвати, Муслимани, Албанци, Бугари, Немци, Мађари и Италијани су могли слободно да ликвидирају незаштићено српско становништво, нејач.

И друга Југославија је дошла на наплату 1991-1995 сатанизацијом српског народа од оних који су га највише клали у Другом светском рату, етничким чишћењем Срба са великих површина у Хрватској, БиХ и на Косову и Метохији, и бомбардовањем Србије од њених „савезника“ 1999.

Поуке из овакве несрећне историје нису извучене, јер је и историја најчешће тумачена идеолошки, а мање на начин како је анализирана у раду на који остављамо путању.


У политици постоје интереси. Они који су противни бољитку српског народа су непријатељски и те државе су српски непријатељи и обратно. Када се политичари који представљају државу Србију буду тако понашали, разумевајући шта су пријатељске а шта непријатељске активности, подржавајући прве а одбијајући друге, почеће сваки опоравак народа и државе.

Бреме јавног дуга све је више притискало Краљевину Југославију у време Велике светске економске кризе. Заједнички именитељ околности због којих се стално увећавао јавни дуг био је Велики рат. Дугови су били створени пре, за време и после Великог рата. Сваки зајам који је преузела, наследила или закључила југословенска државадо 1932. године, био је непосредно или посредно везан за политичке, територијалне, социјалне и економске промене које је собом донео,или за собом оставио Први светски рат. Чак и једини зајам који је био намењен изградњи нових инфраструктурних објеката, закључен 1922. године на америчком финансијском тржишту, само делимично је реализован, јер је најпре требало решити питање ратног дуга Србије према САД. За државну статистику, Велики рат је био међаш поделе јавног дуга на пет различитих категорија: дуг Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе који је наставила да отплаћује Краљевина СХС (Директни предратни јавни дуг); дуг савезницима Краљевине Србије из Великог рата (Ратни дуг); дуг који је Краљевина СХС наследила од Аустроугаске монархије (Наслеђени или индиректни предратнијавни дуг), дуг по спољним зајмовима закљученим у Краљевини СХС односно Краљевини Југославији после Великог рата (Поратни спољни јавни дуг) и дуг по унутрашњим зајмовима емитованим после Великог рата (Поратни унутрашњи јавни дуг). Анализа сваке од поменутих категорија јавног дуга открива које су то биле специфичне околности због којих није било могуће избећи да дође до увећања јавног дуга у годинама Велике светске економске кризе.“

Структура јавног дуга 1.7.1929 у милионима динара:

Поратни унутрашњи дуг             5.193,9  15%
Спољни дуг                                 29.466,9   85%

2.1. Директни предратни дуг     1.777,7   5,1%

2.2. Ратни дуг                            17.469,9   50,4%

2.3. Индиректни предратни           3.175,3     9,2%

2.4. Поратни спољни дуг             7.044,0    20,3%

1+2 Укупно                                      34.660,8   100%

Ратни дуг Краљевина СХС регулисала је отплату ратног дуга САД-у и Великој Британији пре Велике светске економске кризе, док је регулисање ратног дуга Француској и вишкова примљених од Немачке по Дозовом плану исплате ратних репарација, пало управо у време кризе. После Првог светског рата, на захтев САД-а, питање отплате међусавезничких дугова је решено билатералним споразумима између заинтересованих држава. САД је потписала споразум о враћању ратних дугова са Великом Британијом 1923, са Белгијом, Италијом и Румунијом 1925, Француском и Краљевином СХС 1926. и Грчком 1928. године. При томе, у споразуме са Великом Британијом и Француском је била унета клаузула “да ће ове две државе отплаћивати амерички дуг само ако буду добиле довољно репарација од Немачке, уз обавезу да на истоветан начин регулишу и услове сопствених потраживања од других ратних савезника”.

На тај начин су могућности отплате међусавезничких ратних дугова непосредно зависиле од наплате репарација од Немачке. Одмах по склапањуВерсајског уговора о миру, било је јасно да Немачка неће имати економске снаге да редовно отплаћује репарације које су јој биле наметнуте.28 У периоду од 1. новембра 1924. до 31. августа 1929. Године, Немачка је отплаћивала ратне репарације у складу са Дозовим планом, којим је њен репарациони дуг сведен са 126,3 милијарде златних марака на 42 милијарде златних марака.29 Затим је Јанговим планом из 1929. године, репарациони дуг Немачке сведен на 33 милијарде златних марака и конвертован у папирне немачке марке.30 Коначно, на Конференцији у Лозани 1932. године, проглашен је мораторијум репарационих плаћања Немачке и од тада је њихова исплата обустављена. На основу уговора који је потписан у Вашингтону 3. маја 1926. године, ратни дуг Краљевине Србије према САД-у био је утврђен на износ од 62,85 милиона долара и рок отплате 62 године. Ратни дуг према Великој Британији регулисан је уговором од 9. августа 1927. године, тако што је Краљевина СХС прихватила да отплати суму од 25.591.428 фунти стерлинга у року од 62 године, као и суму од 3.103.848 фунти стерлинга у року од 15 година, на име помоћи у натури.

Ратни дуг према Француској био јерегулисан тек 1930. године. У преговорима који су започели у мају 1928. године, настао је спор у вези са укупном сумом дуга и начином плаћања ратног дуга. Краљевина СХС (Југославија) је заступала гледиште да дуг гласи на папирне франке, а Француска је сматрала да је закључен у златним францима.32 Спор је решен арбитражом Сталног суда међународне правде у Хагу 20. јануара 1930. године у корист става Краљевине Југославије, када је утврђена укупна сума ратног дуга од 1.024.812.476 француских франака, са роком отплате од 37 година.33 Такође, југословнска влада је пристала да Француској исплати суму од 157,3 милиона папирних немачких марака на име примљених вишкова за последњих пет месеци петог ануитета по Дозовомплану.34 Краљевина Југосалвија је редовно исплаћивала ратне дугове закључно са 1931. годином. Изражено у динариима, укупно је исплаћено 569,8 милиона динара и то: САД-у 68 милиона динара; Великој Британији 450 милиона динара; и Француској 41,6 милиона динара на име ратног дуга и 10,2 милиона динара на име примљених вишкова по Дозовом плану (Табела 7).

После проглашења мораторијума за плаћања немачких репарација на Конференцији у Лозани 1932. године, Краљевина Југославија је обуставила отплату ратног дуга. Последња рата ратног дуга исплаћена је 15. јуна 1931. године, а следећа је била предвиђена, по буџету за 1931/32. годину, за исплату 15. јуна 1932. Међутим, услед мораторијума репарационих плаћања Немачке, ова буџетска ставка на страни јавних расхода није реализована. У буџету за 1933/34. годину, на страни јавних расхода није више била планирана ставка исплате ратног дуга.35

4.4. Индиректни предратни (наслеђени) јавни дуг

Индиректни предратни (наслеђени) јавни дуг се састојао од предратног државног и покрајинског аустроугарског дуга. У време Велике светске економске кризе, отплата аустроугарског државног дуга била је привремено обустављена, из разлога који нису били у вези с кризом и на које југословенска влада није могла да утиче. Такође, отплата покрајинског дуга започела је тек 1932.године.

Краљевина СХС је наследила 2,034% аустријских и 14,116% мађарских јавних дугова из времена пре Првог светског рата. Аустријски и мађарски предратни јавни дугови су настали по основу зајмова који су били уговарани у злату, или у више монета и отплаћивани као вечите ренте. Инсбрушким протоколм од 29. јуна 1923. године, основана је Заједничка каса у Паризу (Caisse commune des porteurs étrangers des dettes publiques autrichienne et hongroise émises avant la guere) која је добила задатак да обавља службу по обвезницама аустроугарског државног дуга које су се налазиле у рукама француских, белгијских, холандских, швајцарских, енглеских, немачких и италијанских портера.

Заједничка каса је почела са радом 1926. године. Краљевина СХС је посредством Заједничке касе, исте године почела са редовном отплатом предратних аустроугарских дугова, на име пет аустроугарских државних зајмова.36 Од 1926. до 1929. године, на име аустроугарских државних зајмова отплаћено је 244,3 милиона динара. Међутим, од 1930. до 1932. године, привремено је била обустављена њихова отплата, што ни на који начи није било повезано са кризом. Наиме, повериоци нису били задовољни сумом коју су могли да наплате и вођени су преговори о променама услова отплате ових дугова. Међутим, нови споразум није ступио на снагу и отплата је требало да буде настављена 1933. године по првобитно уговореним условима.

Поред обавезе отплате дела аустроугарског државног дуга, Краљевина СХС је добила обавезу да отплати 336 милиона круна у злату на име преосталог дела аутономних дугова оних покрајина које су пре Великог рата биле у саставу Аусторугарске, а после рата ушле у састав југословенске државе: Босне и Херцеговине, Хрватске и Славониије, Словеначке и Далмације. У

слови наставка отплате ових дугова регули сани су с повериоцима сукцесивно, а укупна сума конкретног наслеђеног покрајинског дуга постала би ставка јавног дуга тек по његовом регулисању.

Дужнички терет Краљевине Југославије у време Велике светске економске кризе, Драгана Гњатовић, Мегатренд ревија 2016
Извор: Макроекономија

logoblog

Поделите са пријатељима Дуг савезницима из Великог рата је био 10 пута већи од предратног дуга Краљевине Србије!

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар