понедељак, 26. новембар 2018.

Путовање Транссибирском железницом или 10.000 километара возом

  Гладиус       понедељак, 26. новембар 2018.

Да би прешли 10000 км возом, потребно је тачно 8 дана. Ако ћемо прецизно, Транссибирска железница је дуга тачно 9288 км и само за њу је потребно 7 дана и 7 ноћи непрестане вожње.

Путовање најпознатијом железницом на свету за многе путнике (туристе) представља врхунац остварења жеља и сигурно је на тзв. бакет листи сваког правог заљубљеника у авантуристичка и необична путовања.

Мени је то дуго била неостварена жеља и коначно ми се прошлог лета указала прилика да видим ту чувену пругу, да проведем 8 дана у возу путујући кроз Русију од Балтичког мора и Финског залива до Златног рога на Тихом океану!

Тај осми дан сам ја додао, јер поменута железница иде од Москве до Владивостока а ја сам додао још неких 600 км јер сам кренуо из царског града, сигурно једног од најлепших градова на планети, Санкт Петербурга. Град Петра Великог је добра полазна станица, највише због историјског дела приче о Царској Русији а наравно и због своје лепоте, Балтичког мора, канала, Неве, урбаног и модерног духа града  и вероватно најбогатије културне сцене у Европи.

Замислите само какав може бити главни град Царске Русије, престоница Романових, са околним дворцима и резиденцијама Катарине, Павла и Петра и град у ком су живели и стварали Пушкин, Јесењин, Шостакович, Достојевски, Чехов.


У тексту ћу само успут поменути и причати делиће из историје јер желим да фокус буде на железници. Мислим да много људи заиста мало зна о њој, да има доста предрасуда и неразјашњених информација, уосталом, такав је случај био и са мном као и са мојим сапутницима док нисмо отпутовали, па ћу се у овом тексту потрудити да испричам како све то заиста изгледа. Ако би узео да причам о историји, морао бих да кренем од правог почетка Русије и од Кијева, да причам историјске чињенице како прави Руси нису били словенског порекла, већ су били скандинавско племе са севера, Варјази који су од Кијевске државе учинили најнапреднију у Европи тога времена, са законом који се звао Руска Правда, па онда даље да наставим излагање о Новгороду, причам о византијском орлу на руској застави, па онда даље преко Светог Кнеза Невског, Кузме и Пожарског до Ивана Грозног… И наравно, како да не поменем приче грофа Саве Владисављевића, Ханибала, Распућина, 900 дана најгоре ратне опсаде у људској историји и највећег страдања које је модерна историја забележила… То је све за један озбиљан роман за који тренутно немам времена. Држаћемо се воза.

Први утисак је тачност и прецизност возова у Русији. За тих 8 дана путовања, са преко 150 станица, никад се није десило да воз закасни један једини минут! Ми смо их променили 6 на овом путовању и сви су увек саобраћали на време. Све је савршено организовано, места су свугде нумерисана, воз је чист и уредан, за спаваћа кола се добије чиста постељина, у сваком вагону постоје једна или две особе задужене за путнике, за помоћ, контролу карата, продају воде, сокова и хране, чишћење вагона итд. Дакле, заиста, организација на једном веома високом нивоу. Тај први део пруге од Питера до Москве, пређе се за неких 4-5 сати јер је то нова пруга реновирана пре неколико година и ту саобраћа воз по имену САПСАН, руски HI-Tech, HI-Speed воз који иде брзином око 200-250 км на сат. Изгледа као возови у Јапану и Кини, веома модеран и комфоран. У возу наравно постоји кафић и ресторан, стјуардесе се често шетају кроз воз, седишта су веома велика, у питању су фотеље где имате испред себе ЛЦД ТВ, поред себе сто и прикључак за струју као и многе друге погодности, заиста је једно право уживање возити се САПСАН-ом. План за даље је да се та брза пруга Петровград - Москва, са возовима нове генерације, настави кроз Казахстан све до Пекинга. Кад се то заврши, ето мене првом приликом опет у САПСАН-у.


Од Москве смо даље ишли до Казања, престонице Републике Татарстан. Опет је досао нов воз, овога пута није био САПСАН али је био воз на два спрата, тзв. дабл декер са спаваћим колима. Ми смо имали купе друге класе, са четири кревета у сваком купеу, два доле и два горе. Воз је климатизован, све је веома чисто, изнад сваког кревета је лампа и утичница за струју и наравно, сваког путника чека чиста постељина и ћебе. Милина је спавати у возу, то је прави хедонизам! Иначе, готово сви возови у Русији на овим дугим релацијама немају класична седишта и фотеље већ су све спаваћа кола са креветима. Постоје три класе, најјефтиније карте су за трећу класу и тамо нема купеа већ је цео вагон са креветима потпуно отворен. Личи на велику хостелску собу са 50 кревета. Нема дискреције и рекао бих да заиста треба пуно толеранције и разумевања како би се човек возио свакодневно овом класом по неколико дана. Друга класа је већ много боља, као што сам већ поменуо, сваки купе има четири кревета и многе друге садржаје који не постоје у трећој класи а наравно најбоља и најскупља је прва класа где сваки купе има два кревета и где путници имају урачунату храну као и многе друге погодности. Да поменем само и то да је Казањ један предиван град где би сутра одмах без размислања отишао да живим. Град се налази на две велике реке Казанке и Волге, има предиван Кремљ и историјски центар, веома је жив и урбан а нигде нема гужве, људи (Татари) су предивни, све је подређено становницима града и невероватно се гаји култ породице, садржаји за најмлађе и породична шеталишта су на све стране, много се улаже у културу и спорт, свугде су спортски терени и нови модерни објекти, игралишта за децу. Заиста, Казањ је једно веома лепо и пријатно изненађење.


Након Петровграда, Москве и Казања, први велики град на Трансибирској железници је Екатериниенбург, или Свердловск како се раније звао. Нов, велики, модеран град је познат као граница Европе и Азије јер лежи на планини Урал, затим, познат је као град бившег председника Русије Бориса Јељцина и град који је имао трагедију да у њему буду заточени цар Николај II са својом породицом и да се крају у његовој околини на најгори могући начин заврши са царском династојом Романов. Дакле, туристичких атракција и историјске приче не мањка, а када се попнете на највишу зграду у центру, посвећену Владимиру Висотском, видећете поглед и панораму каква се ретко где виђа. Овде смо и први пут видели да се, као и у скоро свакој земљи, унутрашњост разликује од престоница и богатих градских центара па је тако наш воз до Екатериниенбурга био скроман, без климе и без ресторана, али опет је био уредан и наравно ишао је на време. И да, то није био воз који је даље настављао кроз Сибир већ је ишао горе на сам север, према Северном Леденом океану. Помислих, то би била такође добра авантура. Неки други пут.


Прва заиста дуга вожња, без стајања и излазака је била од Урала до највећег природног блага на свету, “Сибирског ока”, језера дубоког 1642 м. Вожња до Иркутска је трајала три дана и три ноћи. Воз је био добар, чист, уредан, имао је ресторан и велики део путовања смо провели уз мезе и пиво, гледајући непрегледне шуме Сибира. Има ту неких малих села, станица где воз на кратко стане али нико не излази а од већих градова успут, видели смо Новосибирск и Краснојарск. Настварно ми је било да видим реке Об и Јенисеј. Та вожња, без обзира што је толико дуга, такође представља уживање. Увек иде питање, шта људи раде за то време у возу. Одогвор је да раде све оно што би требало у стварном животу а што иначе не раде и за шта немају времена а то је одмор, нормалан сан, оброци без јурњаве и журбе, упознавање са другим  људима и путницима из целог света, читање књига и образовање, гледање филмова, ширење културе и информација, истраживање непознатог и бескрајно гледање у природу и њене лепоте. То је оно што ћете наћи у возу, што добијате бесплатно и што свима сигурно недостаје.

Иркутск је релативно мали град али има веома леп центар, занимљив ноћни живот и прелепо шеталиште уз реку Ангару, једину реку која отиче из Бајкалског језера, до ког је иначе веома лако стићи. А Бајкал је свакако највреднија и најлепша ствар на овом путовању. Та бистра, модро плава боја воде има толико тога да исприча. А тај део пута уз Бајкалско језеро који смо ми прешли за 8 сати, од Иркутска до Улан Удеа, је најлепши део Транссибирске железнице и ту су природне лепоте неописиве.

Улан Уде је град у коме се одваја железница у три правца, за Владивосток, за Монголију и за Кину и то је најважније железничко чвориште у Русији. Ја сам ту имао прилику да учим о Старовјерницима, да посетим руску породицу и да уживам у култури и традицији народа са овог простора. Руси су генерално веома повучени, ретко када ће на улици или у возу они започети разговор и на почетку су доста уздржани и резервисани, поготово према странцима, али како време одмиче, постају све срдачнији и на крају дођете до тога да Вам спремају храну у возу, кувају кафу, нуде колаче и слаткише… Закључак је да су гостољубиви. У Улан Удеу се може видети оно што краси и одликује целу Русију и што се, без обзира на сиромаштво и бруталистичку архитектуру сваког града, може наћи у сваком већем граду и што је нешто што заиста има огроман значај а то је велелепна зграда опере и позоришта.


То је мени било фасцинантно. Некако, ту сам спознао да се у Русији много баш потенцира култура, почевши од тог читања књига у возу па до свакодневних одлазака у оперу и позориште свих слојева становништва, што није случај на западу и у другим државама. Још једну ствар морам да поменем што ми је тамо нон-стоп пролазила кроз главу, а то је чињеница да су Руси веома поносни на своју бурну историју и да у сваком месту може да се види споменик најчешће из II св. рата. У почетку ми је то мало сметало и сматрао сам то делом комунистичке пропаганде и заоставштине али онда кад сам се замислио у себи и добро размислио, када сам дрхтао док сам слушао Шостаковичеву Петровградску симфонију насталу за време трогодишње опсаде града, када схватите да је погинуло 25 милиона Руса, да су они поднели преко 50 % укупних жртава настрадалих у том рату, да су они ослободили целу Европу и да су жаслужни за слободу стотина милиона људи, онда заправо схватите колика је величина те жртве и почнете да се дивите тим споменицима и том делу. То је готово све супротно од онога што ми радимо овде код нас. Они заиста знају ко су и шта су, знају да поштују своје претке и да се диве својој херојској историји. Много тога се научи путујући возом толико дуго. То и јесте право богатство Транссибирске пруге.

Причајући о свему што сам видео, долазим до задње вожње на овој тури, уједно и најдуже вожње која је трајала преко 70 сати, од Улан Удеа до чувеног Владивостока, последње станице Транссибирске железнице, космополитског града недалеко од границе са Северном Корејом. Никад нећу заборавити осећај када сам изашао из воза и крочио на тло. Осећао сам се као да сам крочио на другу планету, као да је та вожња возом трајала бескрајно дуго и као да сам дошао на прави крај света. А то је стварно крај света, ако гледамо у карту Земље. И стварно је тако. Одмах ту на станици има споменик и обележје са натписом 9288, да Вас подсети на број пређених километара од Москве до најисточније тачке железнице. А сам град је прави бисер, његов положај на океану у старту му даје неодољиву енергију и чар, а сама железница са путницима из целог света и близина Хокаида (Јапана), Кине и Кореје му даје прави космополитски дух. Иако је веома млад град, има знаменитости, доста је богат и сређен, пун је стаза за шетњу, ресторана и кафића, а залазак Сунца иза Пацифика са плаже из центра града је нестваран! Чудно је гледати залазак Сунца на Пацифику и на истоку, али док не одете, нећете веровати шта све може да се види на Транссибирској железници!

На крају, када треба да закључим причу, остао сам без текста. Исто као и када сам путовао (често сам остајао без речи), исто када сам након 8 дана вожње и пређених скоро 10000 км стигао на своје одредиште. Богатство самог путовања Транссибирском железницом се не може измерити, ствари које сам видео и научио се не могу платити никаквим новцем, то је једно непоновљиво и аутентично искуство, прича за читав живот и најлепша авантура која се препричава годинама.


И да, још једна информација за крај, оно што је свима нама прича живота и авантура живота, Русима је то свакодневница и нормалан живот, они се сваки дан возе овом пругом по неколико дана и сваки дан изнова проживљавају све те дивне ствари. И волео бих да ми дате одговор на питање, ко је онда богат  а ко сиромашан у целој тој причи?

Фото: Милош Јанковић
Аутор: Милош Јанковић (Jungle tribe)


logoblog

Поделите са пријатељима Путовање Транссибирском железницом или 10.000 километара возом

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар