четвртак, 01. новембар 2018.

Приче из Великог рата: Васкршњи тренутак мира

  Гладиус       четвртак, 01. новембар 2018.

Одједном је на целом фронту код пешадије завладало затишје, као да су војници прећутно углавили примирје. Хиљадама људи, на обема странама, мислило је данас на великога човека, за кога се прича да се жртвовао за човечанство... Из дуга времена присећали смо се где смо провели три ранија Ускрса. Увек на пољу, у рупчагама, или у земуницама.


Лука је стајао поред дурбина и немарно, више по навици, сагао се да погледа на двоглед. Уозбиљио се наједном. Као да нешто не верује, одмаче се и протрља очи. Потом опет приђе и прстима поче да покреће микрометар за прецизно посматрање. Онда се одмаче и погледа на нас. На његовом лицу огледало се неко изненађење... запрепашћење...

— Шта је оно, људи?!... Брже да видите!

Приђе Војин.

— Пази, богати. Они се рукују!... А-ух!

Дошао је ред и на мене.

На једној чистини између ровова видим како излазе из својих заклона и наши и бугарски пешаци. Немају оружја... Прилазе један другом. Рукују се. Двојица се загрлили. Сад се измешали...

Дотрча и потпуковник Петар.

Чудна мешавина мисли ковитлала се по нашим главама. Раздрагани смо што су поља оживела, што су непријатељи пружали један другоме руке, о чему већ годинама сањамо. А ипак, нека тешка слутња притискује и страх нас мучи, да нам не подвале. Наместо радости прожима нас нешто мучно.

Потпуковник Петар погледа мрачно преда се. Између његових очију појавише се дубоке боре. Он климну главом и тихо проговори:

— Озбиљна опомена и нама и њима. Треба се једном замислити. Није шала. Четири године траје. Она духовна спона, названа војничким језиком дисциплина, растеже се и осипа као конац.

— Ово је расуло! — завапи Лука.

Телефони су зврјали. Бригада наређује да се сместа отвори артиљеријска ватра на ону гомилу војника, и наших и бугарских.

Потпуковник Петар дохвати слушалицу и позва командире.

— Отворите ватру са високо распрскавајућим шрапнелима. Застрашите их, али не убијајте.

Батерије припуцаше и шрапнели прснуше високо над пољаном. Маса се ускомеша. Припуцала је и непријатељска артиљерија. Пешаци као застрашено стадо растурише се на супротне стране.

Пољана оста пуста. И наша и њихова артиљерија, као по договору, гађале су противничке ровове. То је требало да буде као нека казна пешацима. Али војници из наших и бугарских ровова тога дана нису опалили ниједну пушку.

Предвече наишао је један официр из пука, чији су се војници братимили данас са Бугарима.

Прича нам да је одмах поведена истрага, и да ће тај батаљон бити смењен у току ноћи. Онда нам је изложио како је до тога дошло.

— Стражари на објавницама налазе се удаљени око тридесет метара. Осталих дана, они се довикују и узајамно грде. Али нико нос да помоли. Бугари обично добацују како нагни треба да се предаду. У Србији се лепо живи и — ваздан којешта. Уместо одговора ови наши набију велики хлеб на бајонет, па га издигну изнад рова, као да тиме хоће да кажу како је њима и овде добро. А Бугари су заиста гладни.

Међутим, јутрос викне Бугарин: „Братко, днеска је Велик Ден. Не деј да пуцаш!“

Обећа му овај наш да неће гађати. Онда отпочне разговор међу њима.

„Братко... Нека је часно Воскресеније!“

„Ваистину воскресе!“

„Фрлај малко леба, ако имаш.“

— Узме овај наш пола хлеба и заврљачи преко бедема. Али хлеб не доспе до бугарских заклона, већ падне на ледину. Онда Бугарин запита, сме ли да га узме. Овај наш му дозволи, али под условом да изиђе без оружја. Они један другоме даду реч. Бугарин изиђе, а и наш се појави изван рова. У знак захвалности што је примио хлеб, Бугарин понуди нашег војника цигаретама. Сада и онај наш прекорачи преко рова, такође без оружја. Приђу један другоме и рукују се.

Гледали то остали стражари. Ослободе се и они, те изиђу. Ову сцену гледају војници из главних ровова те се и они појаве без оружја. Као по неком договору. И људи ти тако лепо размакну крстила од жица и састану се на оној пољани. Дивота... Хтели заједно и да ручају. Али припуца артиљерија и растера их.

(Стеван Јаковљевић, "Српска трилогија", Просвета, Београд, 1980.)
Извор: Фејсбук група Приче из Великог рата
logoblog

Поделите са пријатељима Приче из Великог рата: Васкршњи тренутак мира

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар