понедељак, 19. новембар 2018.

Горан Комар: У вези са српским морем

  Гладиус       понедељак, 19. новембар 2018.

Када се у Боки говори о српском мору, тада се казује ноторна чињеница о вишевјековном историјском трајању бокешких искључиво српских општина под патронатом Млетачке републике.


Никада нисмо добили прилику да српској јавности саопштимо истину о Боки которској. Таква настојања спријечиле су експозитуре бивше југословенске службе државне безбједности и политичка структура црногорских политичара уграђена у престони Београд у периоду прије црногорског референдума. Оперативни помоћници министара у ресорним београдским министарствима заједничке државе посједовали су (и посједују) у својим ладицама пописе невладиних организација у Црној Гори са којима се може сарађивати. И то како би се одржао привид пажње београдске политичке олигархије за српски народ у Црној Гори. А и то мало што је одређено за коресподенцију, да је под контролом. Такав амбијент довео је до апсурда да јавност Србије у периоду великих политичких ломова када је пажња пооштрена, не сазна о стварном историјском положају и историјском кораку Срба у Боки. За то је умногоме одговоран и низ невладиних организација у Црној Гори и Боки које су у вријеме прије референдума 2006. године остале уздржане чак и од објављивања историјске читанке бокешких Срба и уопште Срба Црне Горе. Нису, међутим, изостајале манифестације ревијалног карактера. Данас, када неко (па и незграпно и у лошем контексту) помене српско море, изазива помисли на агресивно, асимилаторско запосједање црногорског државног простора. Црна Гора, када је Бока у питању, данас у нивоу званичне политике, подржава став бискупа Павла Буторца који је овај писац бокешке историје износио у својим дјелима да је немањићки „српски клин“ продро у католички насип у приморју. Дакако, још изразитије и обухватније, став хрватске историографије о Црвеној Хрватској који је територијални домен премрежен немањићком црквеном организацијом. Такође, став писца Барског љетописа о којему можемо читати код Тибора Живковића. Овдје је постављена платформа хрватске квазинауке за похрваћивање Црне Горе.

Када се овдје у Боки говори о српском мору, тада се казује ноторна чињеница о вишевјековном историјском трајању бокешких искључиво српских општина под патронатом Млетачке републике. Тај импресивни низ општина (без територијалног дисконтинуитета) започет је 1423. године стварањем Паштровске комунитади, а довршен 1718. стварањем Топаљске (херцегновске) комунитади. Оне су се у формално-правном погледу угасиле са пропашћу Млетачке републике, али су свој живот, стварно, наставиле све до у Другу аустријску управу што су аустријске власти толерисале из разлога политичког прагматизма. По свом народном карактеру биле су искључиво српске служећи се искључиво ћирилицом (плаћајући скупо услуге млетачких преводилаца) и своју црквену припадност, без изузетка, одређивале подређеношћу светој Пећкој патријаршији као матици цркви. Оставиле су иза себе такав и толики српски Архив бокешких Срба да је тај документациони корпус данас темељни за свеукупни српски народ. Њихове промеморије упућене млетачким властима, укључујући и млетачки сенат, представљају израз ослободилачког прегнућа српског народа који је у потпуности успио да путем млетачког протектората обезбједи свој политички положај (изузев школства и увијек изнова потенцираног питања непосредног присуства српског епископа у провинцији). Комунитади Срба у Боки (дакле и Паштровићима) обезбједиле су и сопствене прекршајне судове, а умногоме прибављале и капацитет пресуђивања у кривичним споровима. Све су, као узор општину, мотриле на Паштровску комунитад из доба Деспотовине. Њихова веза са светом Пећком патријаршијом је неупитна. Огромно културно и умјетничко наслијеђе Православне цркве у Боки которској је свима видљиво и ту нова Црна Гора нема шта да тражи. Када би овдје црногорски културни образац под покровитељством власти постао доминантан у јавној сфери, опет би такво испољавање било веома ограниченог домашаја, јер свијет познаје ноторне чињенице о Боки као приморју данашње Црне Горе.

Срби су овдје аутохтони и они ни једнога часа не потребују протекторат или неки вид помоћи Београда. Никада га нису ни добили. И када су га тражили у критичним по свој опстанак временима. И тада је стара комунистичка власт, то јест, њене крпе, одлучила о томе ко ће добити прилику да у Београду пред референдум говори о Црној Гори. Тај који је говорио запремио је простор који су могли искористити Срби из Боке да београдску јавност упознају са елементарним чињеницама из историје приморских Срба. Истина о њима записана је у свим великим архивима Медитерана, поглавито Млетачком архиву. И када би се сви архиви Боке избрисали (а једу из мољци), нова црногорска политика не би успјела ништа да промјени.

Коначно, Бока у цјелости је у састав Црне Горе ушла нелегално, обезбјеђивањем револуцинарног механизма и начела на сједници коју је водио истакнути друг са револвером о појасу. Априла 1945. године. Никада, ама баш никада, није припадала Црној Гори. Лично сам, по први пут, објавио тај документ из Котора 1999. године у дневном листу Глас Црногорца.

Вјерујем да изражавам став већине Срба у Боки када кажем да је за нас држава Црна Гора наша држава и да, када би ми којим случајем и хтјели да обнављамо државну заједницу са Србијом, да нико разуман у тој Србији не би хтио са нама. Са Црном Гором. Толики низ удараца, увреда. Ломљења државотворних печата свег српског народа. Ломљење обрасца српског патријархата који је најпотпуније оличен Оцем немоћним да прехрани, да из оскудне крашке вртаче, притиснут природом и десетином, извуче хљеб за своју дјецу. И који је, као историјски образац, био спреман да гледа смрт дјеце, да би задржао никејски пут. Магистрални пут народа Динарског система који нема узора и примјера у историји Европе. Динарског човјека који је кроз читаву историју гледао искључиво ка уједињењу, онако како су уједињени сви други народи Европе.

Српски народ није преживио комунизам. Њега нису уништила два свијетска рата. Уништио га је комунизам, разорни унутрашњи покрет. Ни то не би био несавладиви проблем када би ми данас видјели знакове опорављања и видјели да је народ са те странпутице кренуо и показао намјеру да је напусти.

Фото: Бока Которска (Извор: Википедија)
Извор: Стање ствари
logoblog

Поделите са пријатељима Горан Комар: У вези са српским морем

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар