среда, 28. новембар 2018.

Косовске енклаве – заточено детињство

  Гладиус       среда, 28. новембар 2018.

Када је имао пет година, Немања је волео да иде у Јагодину јер је тамо смео по мраку да излази напоље. После седам година, осећа се као заробљеник у месту у којем је рођен и у којем живи.


У месту Церница налази се српска енклава у Косовском Поморављу. Мало место, са црквом, џамијом и неколико улица. Једна од њих крије српске куће и Основну школу „Бранко Радичевић“.

Пре седам година, у Церници су ме дочекала насмејана и радознала дечја лица.

Са петогодишњим Немањом Симићем седела сам на брду и разговарали смо о његовом животу у Церници. Разговарали смо о страху.

Јагодина, коју је посећивао за време распуста, за њега је тада била метропола која има зоолошки врт. Ћуприја му је била велеград којим може да шета безбрижно и по мраку.

Данас Немања зна да Јагодина није метропола, али и даље одлази у њу јер се ту осећа безбедно и мирно.

„Тамо је боље него овде. Има више деце, више другара. Овде немамо баш деце.“

На питање да ли данас, када је порастао, излази у Церници напоље и када падне мрак, Немања одговара:

„Не, још увек не. Нисмо баш сигурни овде.“

Лазар Петровић је био ученик средње школе када сам прошли пут била у Церници.

„Мени су убили брата, четири године је имао. Било ми је тешко, а и мојим друговима је било тешко. Плашили смо се да још неко од нас не настрада, а било је и доста жртава“, причао је тада Лазар.

Његов пријатељ и колега Никола Нисић описује да се напад десио 50 метара од школе.

„Најопаснији су када је тишина“

„Били су људи испред продавнице, он је дошао и опалио рафал. Ко је погинуо, погинуо је. Било је пет-шест сати после подне.“

Никола подсећа и да је недалеко од школе убијен његов учитељ када је неко бацио бомбу на њега.

Од доласка Кфора и Унмика 1999, у Церници је убијено седморо Срба.

Човека за којег Срби верују да је убио Лазаревог брата међународно веће Окружног суда у Гњилану је прогласило невиним. Шета слободно Церницом, срећу га комшије, па и Лазар.

„Страх нам је у подсвести. Осећамо несигурност. Они су најопаснији када је највећа тишина. Увек се нешто спрема“, верује Лазар.

Лазар је данас наставник руског језика у школи у којој је некада био ђак. У школи тренутно има 12 ученика и 15 наставника. Имају исте проблеме које су имала и деца пре седам година.

„Овде немамо услове да играмо кошарку, имамо један кош где се окупљамо. Када пада киша, немамо куда да идемо. Морамо сви кући“, каже Михајло Петровић, који има 13 година.

Када могу да изађу напоље, углавном играју кошарку или фудбал. На ливадици на крају улице је терен за фудбал.

„Имамо мали терен за фудбал, ако може тако да се назове. Нема нас довољно, али сложимо некако екипу два на два или три на три“, објашњава Михајло.

На питање да ли се друже са албанском децом, одговарају углас одрично.

„Пролазе, провоцирају нас, па ми морамо да се склонимо. Пролазе моторима, бициклима и тако“, каже дванаестогодишњи Стефан Стојановић.

Данијела Менковић, њихова другарица из клупе, објашњава да је проблем и то што се не разумеју:

„Причају нам тамо нешто и показују нам средњи прст. Провоцирају нас. Гађају нас камењем. Ми бежимо, склонимо се.“

Да би избегао каменице, Никола Нисић се као средњошколац возио у комбију са решеткама. Сада је и он наставник у Церници. Пре тога је радио као мајстор у приватној албанској фирми.

„Проблема нисам имао са радницима. Дешавало се да, када одем у Урошевац, неки дечак нешто пребаци, јер знају да сам Србин“, прича Никола. Он објашњава и да никада није имао поверења у колеге Албенце.

„Научио сам албански, не перфектно, али да могу да се споразумем, да знам о чему причају, да не могу иза леђа нешто да ми раде.“

То што је Никола научио албански овде је реткост. Иако их је мало, Срби углавном не говоре тај језик. Млађи Албанци не знају српски.

Сличне проблеме имају и деца у Витини – још једној српској енклави у Косовском Поморављу.

Небојша Савић је имао 13 година када је причао да никада на наставу не иде сам, иако му је кућа недалеко од школе.

„Долазим у школу са мамом, а када идем кући, идем са татом. Плашим се, има пуно Шиптара и они нас провоцирају. Добацују и када сам са татом, али тада сам сигуран“, причао је тада Небојша.

Црквено двориште као једини терен за фудбал

Данас је он студент треће године географије на факултету у Косовској Митровици.

„У мом животу променило се много тога, али се ситуација у Витини није много променила. Све је исто. Иста школа, људи одлазе...“, прича Небојша.

Једини простор за игру и даље је црквено двориште. Учионице су мале и скоро празне. Миљан Маринковић је једини ученик осмог разреда. Седи сам на часу са наставником српског језика.

„У петом разреду било нас је двоје, ја и моја другарица. Она се одселила у Србију па сам од седмог разреда сам.“

Каже да му је посебно тешко када не дође наставник на час. Потпуно је сам у разреду.

„Када нас је било двоје, помагали смо једно другом, радили задатке заједно. Сада немам са ким да комуницирам“, објашњава Миљан.

Школско двориште је мало, са једним кошем
Та школа има и истурена одељења у селу Бинач. У том селу су заправо два мала објекта. Тоалет је пољски, а текуће воде нема.

Мешовита школа у овом селу у пракси значи да је једно српско одељење смештено у албанском делу, а једно албанско у српском.

Не зато да би се деца дружила или учила заједно, јер они и не говоре истим језиком, нити се разумеју. Власти су на тај начин хтеле да спрече да неко баци бомбу на било који од ових објеката. Рачунају нико неће ризиковати да повреди децу своје националности.

У Косовској Каменици живи око пет одсто Срба. Школа у њој такође носи придев мешовита, иако то заправо није.

Школе за српску и албанску децу имају засебне улазе и часове у различито време како би се избегле било какве врсте конфликата. Међу децом и међу особљем.

Андрија Јеринић, који има 13 година, објашњава да са комшијама Албанцима понекада имају сукобе, али да их избегавају

„Почну да нас псују и вређају, али ми то игноришемо. Ретко се дешава да ми њих дирамо. Они стварно желе нас да дирају, зезају. Ми их кулирамо“, објашњава Андрија.

Крик – склониште од свакодневице

У Косовској Каменици Срби живе у две улице, а у једној од њих су направили и своје склониште – Крик. Реч је о културном, самосталном, непрофитном удружењу, које је овој деци склонише од свега.

Весељ Салији каже да у Крик долази често, сам или са друштвом:

„Сликам, истражујем и фотографију и вајарство. Помажу ми чланови склоништа, професори, наставници који су стручни у тим областима", објашњава Салији.

Андрија каже да у склоништу могу да се друже, уче, читају. Организују и књижевне вечери:

„Да нема склоништа, не бих имао где да излазим. Ово је једино слободно место где могу да излазим, да радим, слушам музику“, каже Весељ.

„Када је некоме лоше и када је неко тужан, он дође овамо и ми га развеселимо. На тај начин нам пролази време, учимо нове ствари“, каже Андрија.

Слободан Миљковић је одлучио да се после завршеног факултета врати у Косовску Каменицу и помогне деци да уче и одрасту. Постао је наставник:

„Управо ми који смо се вратили морамо да покренемо нешто. Ми треба да мењамо друштво у коме живимо. Зато смо основали Крик.“

Још нека деца су пре седам година причала како желе да се врате после факултета у своје родно место.

Стефан Стојановић је причао да жели да буде наставник физичког васпитања у Церници.

„Вратићу се у Церницу, Церница је свето место. Ту сам се родио и ту остајем“, причао је тада Стефан.

Данас Стефан ради као возач у Швајцарској. Причали смо са њим преко телефона, видео-позивом.

„Лепо је, не могу да кажем да није. Живот у Швајцарској није лош, али шта знам, ипак ми недостају моја породица и пријатељи.“

Стефан каже да је за њега врло тешко питање да ли ће се вратити.

„Ако буду боља времена, ако буде мира, ако нема проблема са Албанцима и ако буде перспективе, надам се да ћу се вратити.“

Љубав према родном месту

Лазар сетно гледа у Стефана док разговарамо. Нада се да ће се његов пријатељ вратити у њихово родно место.

„Вратиће се. Потребан ми је један играч у баскету, центарска позиција. Он је играо ту позицију и доста нам ту недостаје“, говори кроз смех Лазар.

Они који оду из енклава, знају зашто су отишли. Онима који одлуче да остану, тешко је да објасне своју одлуку:

Лазар објашњава да је желео да ради као наставник у свом родном крају.

„Хтео сам због детињства које сам ту провео. Како су године све више пролазиле, моја је жеља била све већа да останем овде и да кренем да предајем у својој школи.“

Никола не може да објасни зашто је одлучио да остане. Каже да је имао много прилика да оде и „живи у Србији“, али да није хтео да оде.

„Разлог што остајем овде... не знам. Веже ме нешто што не могу да напустим... ја... одем и у Србију на месец-два, али не могу“, прича Никола.

Међутим, млађи становници Витине другачије размишљају. Они себе виде далеко од Косова.

„Много је другачије тамо јер имамо слободу кретања, више друштва, занимљивије је да играмо фудбал, кошарку, другачије је. Боље је“, каже Михајло.

Немања такође не би волео да остане и живи на Косову.

„Волео бих да живим негде у Србији или чак негде у иностранству. Као да смо заробљени овде...“

Извор: РТС
logoblog

Поделите са пријатељима Косовске енклаве – заточено детињство

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар