среда, 07. новембар 2018.

Приче из Великог рата: Хајдемо кући, браћо

  Гладиус       среда, 07. новембар 2018.

— Господо, наша офанзива почиње сутра, у пет часова... Било је то четрнаестог септембра, по новом датуму, хиљаду деветсто осамнаесте године.



Ваздух се притајио, фронт се примирио. Над нама широко плаветнило неба озарено бесконачним сунчевим зрацима. Ружичаста светлост прели се наскоро и преко нас. Долина је била још покривена измаглицом и тешком прашином.

Још четврт часа само... Однекуда из јаруге појави се млаз магле, и облизну врхове Доброг Поља. А гребени планински, обасјани зрацима, изгледали су као насмејани...

Као да се проломи ваздух. Пришли смо дурбинима. Стотинама сурих лоптица окитило је врхове Доброг Поља. Пристизале су нове. Онда гранате ринуше у земљу, позади ровова, посред заклона, међу препречна средства... Земља као да поче да кључа. Читаво комађе одлетало је у висину, жице су разношене као паучинаста мрежа, и над Добрим Пољем изви се облак дима и прашине, као да горе цистерне петролеума. Повремено суне пламен од разорних граната рововских топова или се види како ришкају по рововима гранате брдских оруђа, као бодежи шиваћих машина. Онда запарају земљу тешке хаубице, и брдо се из основе тресе... Експлозије се стапају у једноставан заглушан прасак, као да грме стотинама громова. Кота је утонула у таму пакла, а челик рије, прашти бесомучно, урла без мере, без краја.

Непријатељска артиљерија одговара. Али њена је паљба испрекидана... на махове бучна. Онда заћуте, затим почињу појединачно. Преко телефона јављају да су у трећој батерији изгинули војници код првога топа... Осматрач пете батерије контузован... Потпоручник Драгиша тешко рањен...

Дим се у висини развлачи као застор и сунце је потамнело. Преко наших глава заошијавају гранате хаубица и тешких топова француских и енглеских. Ваздух као да се цепа, онда кркља, јаруге јече. У том хаосу малени човек дрхтавом руком покреће микрометар дурбина, устрептао, усплахирен... Телефони непрестано свирају... Борба наново усковитлава, као кад се изненада спушта оркан, и вихор челика се стропоштава на земљу страховитим треском, без замора, без застоја, све јаче и силније... Ројеви, аероплана прелећу на супротну страну и засипају бомбама широке просторе. У позадини непријатељској већ горе магацини...

Из овога убиственог оклопа нико живи не може умаћи, нити ко може оним несрећницима притећи у помоћ. Нестало је оно мало зелених пољаница, и гомила разривене земље, разбацаних препречних средстава, и понеки избачени леш указује на страшну пустош, као да су неке адске силе претуриле земљину површину.

Сунце је већ зашло. Топови и даље грме. На једноме крају, ваљда у безумном страху, пустили су Бугари једну ракетлу, тражећи помоћ своје артиљерије. Али боље да нису. Стотинама граната сручило се у том правцу и нека шума почела је да гори. У позадини се видео такође румени одблесак ватре... На свима странама су пламсали кратки блескови топова, док су на положајима свиткале гранате и стварале челични бедем...

Темпо ватре одржаван је целе ноћи...

Са првим освитком дана топови су почели јаче да дејствују. Непријатељски заклони су сравњени са површином земље. Паљба се сад тренутно преноси у позадину непријатеља и гранате засипају путеве, јаруге, кидају телефонске везе и разарају сваки објекат који се могао видети... Челични талас ширио се преко брда и долина. Под навалом граната шуме су гореле...

Онда се ватрени застор померао постепено уназад, да се најзад заустави на непријатељским рововима, рушећи и последње бедне остатке.

Пешаци су навлачили своју ратну спрему.

Непријатељска артиљерија била је ућуткана. Били смо господари и неба и земље. Батеријски осматрачи помаљали су се отворено, да би уживали у страшном призору.

Небо као да је било ужарено од силних ватри што су буктале у непријатељској позадини.

Наша позадина хучала је од мотора што су довлачили муницију. Без предаха су људи даноноћно извлачили гранате на положаје, јер завршни чин није још наступио.
 
Тада свану зора другога дана. Људи напрегли последњу снагу. Жестина артиљеријске паљбе је узимала урагански замах, и на десет минута пред шест часова пуцњеви су се слили у јединствену грмљавину, као да се небеса проламају. Ватрени језици су сукљали, да су непријатељски ровови претворени у ужарено огњиште.

Наједном тајац... Било је тачно шест часова. С напрегнутом пажњом посматрамо... Дах нам је застао од мучне страве и тешког ишчекивања.

Над нашим рововима засјакташе шлемови и један вод пешака измигољи... Застали су неодлучно... Онда се растурише у стрелце и са приправним пушкама кретоше преко оних рушевина и разривене земље... За њима је журио и један без пушке, мали, шепав, у чизмама... Танасије.

Пред остацима ровова застали су, зверајући на све стране. Неколицина приђоше обазриво... За њима су ишли остали... Прескочише ровове непријатељске... Враћали се и нешто загледали... Пошли затим лево и десно, дуж ровова.

Танасије се исправи:

— Браћо, сви су мртви... Хајте брже!

И као кад бујица пробије брану, тако и пукови српски похрлише кроз продор и, у херојском налету рушећи препреке, преко таласа крви, уђоше у своју земљу...

(Стеван Јаковљевић, "Српска трилогија", Просета, Београд, 1980.)
Извор: Фејсбук страница Приче из Великог рата
logoblog

Поделите са пријатељима Приче из Великог рата: Хајдемо кући, браћо

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар