уторак, 20. новембар 2018.

Срби пре Немање

  Гладиус       уторак, 20. новембар 2018.

Аутохтонистичка школа српских историчара налази Словене у давним временима као староседеоце на Балканском полуострву. Овде би спадали Јован Рајић, Милош С.Милојевић, Сима Лукин Лазић, Константин Николајевић, а српским пореклом су се бавили и др Олга Луковић Пјановић, проф. Реља Новаковић и многи други, али њихова проучавања је намерно потискивала германско – берлинска – бечка школа, која и данас тријумфује на свим нашим катедрама историје.


Коме веровати о прошлости нашој? Многи право за истину придају баш оним старијим историчарима, који нису морали да „фризирају“ нашу прошлост, већ су је приказивали на основу нађених докумената по разним светским архивима.

Константин Николајевић (1821 – 1877) је био књижевник, полиглота, историчар, политичар. За своје време, врло образован човек. Знао је грчки, латински, немачки, француски, енглески и помало турски језик, а грађу за српску историју је налазио по архивима Цариграда, Париза и Пеште. Трудио се да посведочи о нашим коренима пре Немање, који је по родословном стаблу у овој његовој књизи, двадесети Самов потомак. Дакле, да каже нешто о чему поседујемо оскудно знање.

Своју књигу је поделио у три периода: први од 623 – 740. или време од Самовлада (Само) првог српског краља у Бојки, па до Вишеслава, његовог шестог потомка и великог кнеза српског у Илирику; други период тече од 740 – 959. године, или од Вишеслава па до смрти Порфирогенитове, где се помиње наш велики кнез Чеслав, требињски му рођак и савременик Чудимир или Туђимир, па Вишеслав, Радослав, Просегој, до смрти Мутимирове (890) и трећи период заузима простор од смрти Порфирогенитове па до Немање (959 – 1159. Дакле, желео је осветли тих читавих 500 год. наше преднемањићке Србије.

Од северних граница Паноније и Норика, па навише, у Бохемији, Пољској и Тевтонији живели су Словени или Лужичани. Њима је господарио краљ Самовлад или Само. Само није могао бити родом Франак него Словен, што казују и имена Самко, Семко, Санко, Санчин, Семан. Семил, Семик, Семиан, Семота, Семислав, Семовит, Семобор, Самобор, Самород итд. Краљ Само је био вршњак цара Ираклија (575 – 641), а њихови очеви вршњаци хакана Бајана (530 ? -602).

Кад Само 657. умре, наследи га најстарији од његова три сина Борут или Борис, а два млађа Татимир или Татило и Строимир или Строило, пожелеше у туђини славе и господства тражити. Са силном војском дођоше у Панонију и у Норик и оснују за себе престоне градове Словинград (Windischgratz) и Загреб (од давнина познат под именом Vico Latino), са намером да крену и у суседне римске провинције Истру и Далмацију. Строимир I са својом војском уђе у провинцију Илирик, те заузе целу земљу од Славоније и Истре па до старог Епира. Насели ту 7 или 8 племена својих Леха и Лужичана. Од имена реке Јадра крај Солина, обновљена варош добије име Јадрија. Строимир заузе и Загорје и све до Дунава и владаше из Превале.

Наследи га син Само II који умре у 12 – ој години своје владе, а наследи га син Селимир, а овог син му Владен. За краљевања Владанова изађе небројено много народа из велике реке Волге, одакле и име узму, јер се зову Волгари или Бугари. Владена наследи син му Ратимир, а после његове смрти три краља родом од његове лозе, које и Порфирогенит спомиње, Вишеслав, Радослав и Просегој.

Има археолога, који су род и име Сyрбах налазили од индијског племена. У Европи су Плиније и Птоломеј, у 1. и 2. веку наше ере, већ сигурније налазили Србе на Сарпи и Сарепти као последње страже Словена над Кавказом, а Римљани у Sarbacum, Serbinum, Serbetium, још трагове њихових предстража пред Алпима. Име Словени је још Птоломеј споменуо, а оно сигурно није тек у његово време (161 – 182) први пут постало. Прокопије каже да је име Словенима и Антима једно било некада: Срби су се звали у старо време и један и други. Око половине 6. века Словени су се простирали ка западу до Лабе, а ка југу највећим делом дуж леве обале Дунава. Они који се данас зову Руси, звали су се онда Анти, они који су данас западни или лешки Словени, онда су били Срби.

Ратници из витешког србословенског племена Бодрице, су најдаље на западу и југу пронели словенско оружје, а чији је један део боравио између Тисе, Матре и Карпата, око реке по њима прозване Бодрога, а мало касније су се спустили у данашњу Бачку и Банат. Између 494. и 548. словенски народи су се први пут у историји почели јављати на горњем Потисју. Авари су били потиснули неке делове и населили доцнији Банат, Бачку, Барању, Срем, Славонију, посавску Хрватску и западне крајеве остале Паноније.

Уочи досељавања Србаља, Словенаца и Словјана на десно Подунавље, било је већ Словена и у левом Подунављу и они су се звали Срби и Словени (Словени нису никад и никако могли разумети господарење над туђим племенима, а своје заробљенике не држе довека у стању ропства, него им остављаху на вољу да се по истеку извесног рока или откупе и врате у постојбину или остану међу њима). Морава се звало лево Подунавље између чешких гора и Матре, а Морава цела Панонија, горња Мезија и Дарданија у десном Подунављу. Брањани (Барањани – Барања) су племе у панонској Морави… Бодрице су између Лабе и Балтика, Бодрице (исто што и Крајишници или Граничари) око Бодрога изнад горње Тисе, као и у Бачкој и Банату. Дечани су племе у Бојки, као и Љутићи, Драговићи, Кривићи, Северани, Стодорани, Суселци, Смоленци, а и у старој Србији, Требовани лужички и Требињани херцеговачки, Морачани полабски и Морачани зетски…

Од земље између Саве и Драве, тзв. Срем буде настањен српским бегунцима 581. год. након пропасти аварског царства. Прибихна, оснивач једног словенског кнежевства на Блатном језеру, био је Морављанин. Словени Илирика су се од Словена Бојке почели растајати 568. године. Србљи, док су још живели у Бојки, Морави итд. налазили су се у непрекинутом континуитету са Лужичким Србима. Размере предњака Србаља су у римском Илирику прекрили не само земље данашње приморске Хрватске, Далммације, Херцеговине, Босне, Црне Горе, Зете, нове и старе Србије, него се населили и по Македонији, Албанији, Епиру, Тесалији и чак Елади.

Велика и силна моћна Самова рука основа ту државу своју – између скучених граница Аварије, Франачке и Лангобардије. Састави сливове Одре и Висле на северу, и егејско, јонско и јадранско приморје на југу. Из те славне Самове лозе, порашће после двадесет колена, Немањићи.

Србљи у Илирику од њихове сеобе обамо до немањићке епохе 630 -1159.

Прва Словенија настала у римском Илирику око половине 7. века, била је Србија у целом свом пространству, и први беху је населили сами чисти Србљи искључиво и без мешавине са којим другим словенским народом. Дакле и Самова Словенија није могла бити ништа друго, до последња стара постојбина Србаља.

Сеоба Србаља из и иза норичких земаља у римске државе почиње после 639. године и довршава се око 680. Још док је била доња Мезија, а садашња Бугарска под влашћу Византије, умре онај кнез Србаља, што је са њима пребегао к цару Ираклију; а за њим по наследству владао је његов син, а после унук, и тако од његовог племена сви даљи наследни кнезови. Од ових временом роди се Вишеслав, и од овог Радослав, и од овог Просигој.

Опште покрштавање Срба је чињено под њиховим десетим краљем Будимиром. Будимира наслеђује краљ Чеслав. Још за време Порфирогенита Србијом се звала још само Босна и Рашка. Белуси су били једна млађа лоза Радославића. Од имена, доиста су јасни словенски облици у овим: Вишеслав, Радослав, Просигој, Властимир, Мутимир, Строимир, Гоислав, Прибислав, Бран, Колонимир, Чеслав, Бела – Белуш, Краихна – Кранислав, Хвалимир, Вишевић. Праунук Белин се звао Чудомир. Градихна – Драгихна је по Луцићевом издању име правог оца Немање.

Немања се родио око 1113. године и био је најмлађи од своје браће (Мирослав, Страцимир и Грубеша). Немања је био и по исправљеним дукљанским хроникама доиста потомак од деветнаест колена краљева. Немања се по други пут крстио по православном обреду у граду Рас у тридесетој години свога живота. По неким кодексима, Немања се закалуђерио 25. марта 1195, отишао из Србије у Св. Гору 8. октобра 1198, тамо умро 13. фебруара 1200. године. У 46-ој години је дошао на владичанство, 37 година владао, три године провео у калуђерству и поживео 87 година. Али, ове цифре нису свугде сагласне.

Дукљанин је дотерао своју хронику до саме владавине Немањине и писао под његовом влашћу. Он је знао и ко су била Немањина браћа, отац и даљи му преци, па му ваљда можемо веровати више него доцнијим и данашњим творцима његовог родослова.

По родословном стаблу Српске краљевске династије до Стефана Немање, а које је аутор приложио уз књигу, редослед би био следећи: Самовлад 1, Строимир 1, Самовлад 2, Селимир, Владен, Ратимир, Вишеслав 1, Радослав 1, Петар 1, Бела – Урош 1 (Павле 1), Крајихна, Хвалимир 1, Чудимир (Туђимир), Хвалимир 2, Драгомир, Доброслав 1 (Стефан 2. Војислав), Радослав 2, Доброслав 3, Драгихна, Стефан 3. Немања 1 (Симеон).

Извор: Порекло портал (Одломци из књиге Константина Николајевића „Први векови српске историје“(’Пешић и синови’– ’Стручна књига’, Београд, 2003))
Аутор текста: Војислав Ананић
logoblog

Поделите са пријатељима Срби пре Немање

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар