понедељак, 10. децембар 2018.

Стојан Симоновић Коруба – Лисица међу комитским војводама

  Гладиус       понедељак, 10. децембар 2018.

Стојан Симоновић Коруба био је један од најхрабријих и најспособнијих јунака из времена борби против османлијских власти почетком 20. века. Име Стојана Корубе изговарало се с великим поштовањем у свој Прешевској кази. Турске пограничне јединице организовале су многе заседе и потере, али им је овај лукавац увек умакао.


Рођен је 1872. године у сиромашном селу Шапранцу, у доњој Пчињи. Године 1878, кад је формирана погранична Прешевска каза, било му је свега шест година. Чувао је овце по брдима, силазио у долину Пчиње, ишао у воденицу или се купао у реци кад припече летње сунце. Школу није учио. Кад је нешто мало одрастао, у Пчињи је почео да делује комитски покрет. Стојан је одмах приступио овој организацији и положио пред војводама и комитама заклетву.

Прелазио је ноћу границу, долазио у погранична села, у манастир Свети Пантелејмон, јављао се извршном одбору у Врању и преносио најповерљивија писма. Преко границе у Прешевску казу или чак у Македонију превео је на десетине комитских чета, а ниједна му није настрадала. У пограничној зони знао је сваку стазу и богазу, све потоке, увале и пећине на Козјаку. Тако је постао душа комитског покрета. Разуме се, он је спретно руковао и оружјем и учествовао је у многим окршајима и борбама против аскера, суварија и граничара.

Али, као прави јунак, никад није поступао свирепо. Коруба је више пута био у смртној опасности. Такав је случај који сажето описује Станислав Краков. Наиме, аскери су у Табановцу опколили кућу у којој су се налазиле комите. Из ње је истрчао потпоручник Васиљевић и био тешко рањен. Витка Врањанца метак је смртно погодио. Коруба је хитро и лукаво реаговао. Узео је баба Киприн-џубе, кратак капут, и испод њега сакрио пушку. „У једном скоку, не осећајући терет овчјих кожа на себе, прелетео је Коруба преко дворишта. Два војника скочила су да га ухвате живог. Смрт их је бацила на земљу пре него што су стигли руке да испруже. Коруба је добио снагу дива. Зграбио је рањеног Васиљевића испод коша, повукао га за собом преко зида, на коме је само Киприно џубе оставио“.

Поштовање команданта 
Најпознатије комитске војводе цениле су неустрашивост, сналажљивост, живу интелигенцију, психичку и физичку издржљивост Стојана Корубе. Кад би он наишао, устајао би и сам шеф Горског штаба, командант свим војводама, и ишао му у сусрет.

Име Стојана Корубе изговарало се с великим поштовањем у свој Прешевској кази. У Пчињи посебно. Турске пограничне јединице организовале су многе заседе и потере, али им је овај лукавац увек умакао. Ипак, једном је упао у замку. Прешао је границу из Србије носећи важно писмо извршног одбора за старешину свих комитских чета у Турској. Сишао је у долину Пчиње, преобукао се у једној воденици и пошао својој кући, да види породицу.

Познат је био по томе што је одлазио прерушен дубоку у непријатељску позадину, и често у кафанама остављао поруке "Коруба је био овде" и тако ширио страх међу непријатељима који су стрепели и тамо где би требало да су сигурни. Био је мајстор прерушавања што му је било неопходно да би одлазио дубоку у позадину и долазио до сазнања о плановима непријатеља, заседама.

Није ни слутио да су аскери организовали велику заседу у облику полукруга. Одмах се бацио на земљу и кришом прогутао писмо. Војници су га скинули голог и немилосрдно тукли моткама. Оставили су га у локви крви, а они пошли навише, уза стрму косу, да му запале дом. Стојан је полако подигао главу и гледао како пламени језичци гутају његову сиромашну кућу и слушао плач жене и оца. После тога се нашао у затвору у Скопљу. Приликом претреса Турци му нису нашли златнике које је мајсторски сакрио. Златним меџедијама потплатио је стражара и побегао. Дошао је у Шапранце и породицу преко границе довео у Врањску Бању. Опет је пришао комитама, богат за једно велико животно искуство. Његови саборци назвали су Лисицом.

Године 1912. са српским војницима и комитама учествовао је у пробијању турских караула на Старчкој кули и силаску у Пчињу и манастир Прохор Пчињски. Одатле је отишао у Кумановску битку и истакао се јунаштвом. У Првом светском рату прешао је Албанију и преко Грчке и Солунског фронта долином Вардара и Мораве у страховитом јуришу ослобађао српску земљу. Од 1911. године живео је са породицом у Врањској Бањи где је добио плац и нешто земље на коришћење. Измучен тешким животом и напорним радом, Стојан Коруба умро је 1937. године. Сахрањен је у Врањској Бањи где је живео његов син Влада, учитељ. Влада је имао две ћерке које су се удале и одселиле из Бање.

Припрема и обрада: Глас Србије
logoblog

Поделите са пријатељима Стојан Симоновић Коруба – Лисица међу комитским војводама

Претходно
« Prev Post
Следеће
Next Post »

Нема коментара:

Постави коментар